Krajem XVIII i početkom XIX veka, prostor Beogradski pašaluk nalazio se u dubokoj političkoj i bezbednosnoj krizi. Iako je posle Kočine krajine i austrijsko-turskih ratova srpskom stanovništvu bio priznat izvestan stepen lokalne samouprave (kroz knežine i knežinske skupštine), početkom XIX veka stvarnu vlast u pašaluku preuzimaju dahije – odmetnuti janjičarski zapovednici.
Njihova uprava bila je obeležena samovoljom, nasiljem, nametima i poništavanjem ranijih povlastica. Kulminacija terora bila je tzv. „seča knezova“ početkom 1804. godine, kada su pogubljeni brojni ugledni srpski knezovi i narodni prvaci, kako bi se sprečilo organizovanje pobune. Umesto da uguši otpor, taj čin ga je ubrzao.
U takvim okolnostima sazreva odluka o ustanku.
Tajne pripreme
U jesen 1803. i početkom 1804. održavano je više dogovora među narodnim prvacima Šumadije. Ideja je bila da se, po uzoru na dotadašnje knežinske skupštine, sazove širi zbor koji bi doneo konačnu odluku: dići ili ne dići ustanak, i ko će ga voditi.
Za mesto sastanka izabrano je selo Orašac, u šumadijskom kraju nedaleko od današnjeg Aranđelovac. Izabrana lokacija bila je skrovita i pogodna za okupljanje bez znanja dahija.
Dan zbora – 2. februar 1804. (14. februar po novom kalendaru)
Na praznik Sretenja, 2. februara 1804. godine po tadašnjem (julijanskom) kalendaru, u ranu zoru postavljene su jake straže oko mesta održavanja skupštine. Učesnici su pristizali tokom noći i prethodnog dana, iz raznih krajeva pašaluka.
Skup je održan više Marićevića jaruge, kod dva velika bresta, na zaravni okruženoj gustim lugom. Ovakav ambijent omogućavao je zaštitu i kontrolu prilaza.
Glavni organizator bio je Đorđe Petrović Karađorđe. On je prisutnima izložio stanje u zemlji pod dahijskom upravom, podsetio na stradanje knezova i naglasio da je dalji opstanak bez oružanog otpora nemoguć.
Prema dostupnim izvorima, među prisutnima nije bilo protivljenja ideji ustanka. Jednodušnost u odluci da se krene u borbu predstavlja jednu od ključnih karakteristika ovog zbora.
Izbor vožda
Nakon odluke o dizanju ustanka, otvoreno je pitanje vođstva. Karađorđe je predložio nekoliko uglednih i sposobnih ljudi:
- Stanoje Glavaš
- Vule Ilić-Kolarac
- knez Marko Savić
- Teodosije Marićević
I predloženi kandidati i okupljeni ustanici odbili su te predloge. Smatrali su da upravo Karađorđe, zbog svoje odlučnosti, lične hrabrosti i autoriteta među hajducima i knezovima, treba da preuzme vođstvo.
Karađorđe se isprva opirao, svestan težine zadatka. Tek pošto mu je više puta ponovljeno da narod želi njega za vođu, prihvatio je izbor i postao vrhovni vožd ustanka.
Zakletva i duhovni čin
Nakon izbora, bukovički prota Atanasije Antonijević obukao je epitrahilj, zapalio voštanicu i izvršio blagoslov. Prisutni su položili zakletvu na vernost voždu i ustanku.
Ovaj čin imao je duboku simboliku: ustanak nije bio samo politički i vojni poduhvat, već i zavetni čin pred Bogom i narodom. Karađorđe se potom poljubio sa svakim od prisutnih, čime je potvrđena zajednička obaveza i solidarnost.
Učesnici zbora
Na osnovu istorijskih i memoarskih izvora, potvrđeno je prisustvo više značajnih ličnosti, među kojima su bili:
- Hajduk Veljko Petrović
- Arsenije Loma
- Tanasko Rajić
- Janićije Đurić
- Marko Katić
- Milovan Garašanin
kao i brojni knezovi, hajduci i domaćini iz Orašca, Topole, Rače, Lipovca, Bukovika i drugih mesta Šumadije.
Broj prisutnih se u literaturi razlikuje – od nekoliko stotina do više hiljada – ali je nesporno da je reč o reprezentativnom skupu narodnih starešina centralne Srbije.
Neposredne posledice
Ustanak je otpočeo gotovo odmah nakon zbora. Već 4. februara 1804. austrijske pogranične vlasti izveštavaju da u Srbiji traje oružana pobuna i da su se „hrišćanski Srbi digli na oružje“.
Taj događaj označio je početak Prvog srpskog ustanka (1804–1813), koji će prerasti u širi proces poznat kao Srpska revolucija. Iako će ustanak 1813. biti slomljen, borba započeta u Orašcu nastaviće se i dovesti do stvaranja autonomne, a potom i nezavisne srpske države.
Istorijski značaj
Zbor u Orašcu ima višestruki značaj:
- Politički – predstavlja organizovani početak oružane borbe protiv osmanske vlasti.
- Institucionalni – pokazuje kontinuitet tradicije narodnih skupština kao oblika samouprave.
- Simbolički – postaje temelj nacionalnog sećanja i državnog identiteta.
U znak sećanja na ovaj događaj, kao i na donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine, u Republici Srbiji se 15. i 16. februar obeležavaju kao Dan državnosti.
