U tišini božićnog jutra, dok se dim nad selima diže pravo, a sneg škripi pod prvim koracima, narodna verovanja se bude pre ljudi. Božić se ne gleda – on se sluša, pamti i poštuje. Svaki kraj Srbije čuva svoja pravila, tiha i nenapisana, koja se prenose s ognjišta na ognjište.
Šumadija
U šumadijskim selima pričalo se da Božić ne voli nered ni brzinu. Ko toga jutra ustane naglo, bez krsta i bez reči, taj će, govorili su stari, celu godinu u žurbi proći, a nigde stići neće. Nije se gledalo kroz prozor pre nego što se ognjište vidi, jer se verovalo da se sreća prvo u vatri ukaže.
Ako se dim iz kuće pravo diže, godina će biti čista. Ako se savija i vraća natrag, neko će se iz kuće vraćati suznih očiju.
Zapadna Srbija
Po brdima zapadne Srbije kazivalo se da Božić sluša, ali ne prašta. Toga dana se ne izgovara teška reč, jer se verovalo da ona ostaje u gredama, pa se s tavana spušta kad je čovek najmanje spreman.
Ako dete tog jutra prvi put progovori, pamtilo se šta je reklo — jer će mu takva biti godina. Ako kaže „daj“, biće mu traženje; ako kaže „imam“, biće mu čuvanje.
Istočna Srbija
U istočnim krajevima govorilo se da Božić gleda čoveka u oči. Ko obori pogled pred vatrom, taj nešto krije od sebe. Zato su domaćini stajali pravo, ćutke, dok se žar ne smiri.
Nije se spavalo preko dana, jer se verovalo da Božić prolazi selom i broji budne. Ko prespava, taj će spavati i kad treba da radi.
Vojvodina
U ravnici se znalo: Božić ne trpi buku. Vrata su se zatvarala tiho, kašike spuštale polako, a deca su opominjana da ne trče, da se godina ne raspe.
Ako sveća gori ravno, biće ravna i godina. Ako treperi, neko će u kući često misliti, a malo govoriti. Ako se ugasi sama, govorilo se da je kuća nešto prećutala.
Kosovo i Metohija
Na Kosovu se verovalo da se na Božić ognjište ne ostavlja samo. Vatra je pamtila pretke, a predci su, kako se govorilo, dolazili da vide da li ih se sećaju.
Ako žar pucketne sam od sebe, niko se ne okreće. Ako se pepeo razdvoji, ne mete se odmah — jer se verovalo da su stari prošli.
Južna Srbija
Na jugu su gledali kako se hoda. Prvi korak iz kuće mora biti čvrst, desnom nogom. Ko stane na prag i zastane, ostaće između dve misli cele godine.
Nije se sedelo na pragu, niti se prag preskakao. Govorilo se da prag pamti svaki prelazak i da Božić ne voli one koji stoje na granici.
Božić, kako narod kazuje, nije dan za ispitivanje. On se ne pita zašto, niti mu se traži razlog. On dolazi tih, gleda, sluša i odlazi, a ono što zatekne — to ostavlja za celu godinu.
