U starom gradu Samosatu, u toplim zracima sunca koji obasjavaju reke i planine Sirije, rodio se dečak po imenu Lukijan. Od svojih prvih koraka, u srcu mu je gorjela svetlost – svetlost Božja koja ne može biti ugušena ljudskom senkom. Njegovi roditelji, bogati i plemeniti, dali su mu sve što svet pruža, ali Lukijan je tražio ono što svet ne daje – večni život, neugasivu veru i ljubav prema Bogu.
Dok su drugi težili zlatu i počasti, Lukijan je težio istini. I dok su ulice Samosata bile pune buke i greha, on je tiho proučavao Sveto Pismo, tražeći skrivene reči Gospodnje, ispravljajući zablude onih koji su ga okruživali. Njegove ruke, koje su mogle brojiti novac, delile su hleb gladnima; njegove reči, koje su mogle da mame pohvalu, širile su svetlost i utehu.
Došao je čas strašan, kada car Dioklecijan, zaslepljen pohlepom i moći, naredi progon hrišćana. Tada se Lukijan nije sklonio, nije se uplašio. Naprotiv, on je stao pred tamu sa svetlom vere u srcu. Četrdeset vojnika, koji su ga pratili kao pogane, obratili su se njegovim rečima – i postadoše novi mučenici Hristovi.
U tamnici, kada je glad probijala dušu i telo, Lukijan je pomolivši se Bogu, video nevidljive anđele koji mu nose večni hleb. Smrt je došla, ali on je prešao u život, u onaj život koji ne prestaje, gde svaka suza postaje osmeh, a svaka muka venac neugasive slave.
Tako je svetitelj Lukijan ostavio svetu svedočanstvo večne istine: Ko se boji smrti, ne poznaje život; ko voli Hrista, ne poznaje poraz. Njegov dan se slavi 28. oktobra, a on i dalje govori u tišini crkava i srca onih koji traže Boga – glasom ljubavi jačim od smrti, svetlom jačim od tame.
Foto: Ilustracija/ A.M
