Kada vi govorite, mi ne čujemo uvek reči.
Čujemo ton. Pauzu. Uzdisaj. Pogled.
Čujemo i ono što niste rekli.
Kada kažete: „Kako je bilo u školi?“
Mi često čujemo:
„Da li si opet razočarao/la?“
Zato odgovorimo kratko.
Ne zato što nemamo šta da kažemo,
nego zato što ne znamo kako da kažemo, a da se ne branimo.
Kada kažete: „U tvojim godinama ja sam…“
Mi čujemo:
„Ti nisi dovoljno dobar/dobra.“
„Kasniš.“
„Ne stižeš nas.“
I tada prestajemo da pričamo o sebi
i počinjemo da se takmičimo sa verzijom vas
koju nikada ne možemo da pobedimo.
Kada kažete: „Opet si na telefonu“
Mi ne čujemo brigu.
Čujemo:
„Ne razumem tvoj svet.“
Telefon nije uvek beg.
Ponekad je mesto gde nas niko ne ispituje,
gde možemo da budemo smešni, zbunjeni, ranjivi —
bez ocene.
Kada kažete: „Zašto si takav/takva?“
Mi čujemo:
„Ne sviđaš mi se ovakav kakav jesi.“
A mi se i sami još tražimo.
I kada vi zvučite kao da biste voleli da smo neko drugi,
to zaboli više nego što mislimo da smemo da pokažemo.
Kada vi vičete
Mi ne čujemo poruku.
Čujemo opasnost.
Tada se zatvaramo.
Ili napadamo.
Ili odlazimo u sobu.
Ne zato što vas ne poštujemo,
nego zato što ne znamo kako da ostanemo
a da se ne raspadnemo.
Kada ćutite razočarano
To je najteže.
Jer tada mi sami popunjavamo praznine.
I često pomislimo:
„Izneverio/la sam ih.“
čak i kada nismo sigurni šta smo tačno uradili pogrešno.
Kada kažete: „Brinem se“
Mi tada čujemo nešto drugo.
Čujemo:
„Važan/na si mi.“
I tada se zid malo spusti.
Ne uvek odmah.
Ali ostane pukotina kroz koju možemo da se vratimo.
Kada kažete: „Izvini“
To ne doživljavamo kao slabost.
To doživljavamo kao dozvolu
da i mi grešimo, a da ne izgubimo vašu ljubav.
Tada shvatimo:
nismo sami u ovome.
Ono što želimo da znate, a retko kažemo
Ne treba nam da uvek budete u pravu.
Treba nam da ostanete.
Da ne odete kada smo teški.
Da ne odustanete kada ćutimo.
Da ne zaključite da vas ne volimo samo zato što to ne znamo lepo da pokažemo.
Mi još učimo kako da budemo ljudi.
A vi ste nam jedino mesto gde greške ne bi trebalo da znače gubitak.
Za kraj (tiho)
Kada vi govorite mirno,
mi čujemo sigurnost.
Kada vi slušate,
mi se usudimo da kažemo više.
I možda to nećemo priznati,
ali najviše od svega čujemo ovo:
„Tu sam. I kad ne znaš šta da kažeš.“
Foto: Ilustracija/ pixabay
