U svakoj javnoj rečenici tražimo greške i puni su svi osuda, a onda kada treba da se čuju svi ti glasovi oni su u tišini. U tišinu su kada oni drugi hapse naše komšije, kada im skidaju vrata i rešetke i traže račune, kada pale zastave, kada ih prebijaju i prete i teraju sa njihovog kućnog praga. Koji je prag koji treba preći pa glas da se čuje? Oni „nezavisni“ čija su usta uvek puna raznih unija i zakona, gde su im sada usta ili su ostali bez reči ili su prave reči trenutno kupljene? Možda će nam prodavati neke nove reči sutra ali od dela, kao i do sada, ništa nećemo videli.
Ako ste propustili
-
Kalendar Beograda – 10 godina grada u kalendaru
Deset godina postojanja Kalendara Beograda predstavlja period kontinuiranog digitalnog dokumentovanja i interpretacije istorije grada kroz jedinstven... -
Beogradske ograde
Nekada su ograde služile da nešto zaštite. Danas služe da pokažu da je neko nešto uradio.... -
Lokalno je postalno globalno
Godinama unazad deo opozicije ponavlja gotovo istu rečenicu kao politički slogan: „Mi imamo iskustva, već 13...