U svakoj javnoj rečenici tražimo greške i puni su svi osuda, a onda kada treba da se čuju svi ti glasovi oni su u tišini. U tišinu su kada oni drugi hapse naše komšije, kada im skidaju vrata i rešetke i traže račune, kada pale zastave, kada ih prebijaju i prete i teraju sa njihovog kućnog praga. Koji je prag koji treba preći pa glas da se čuje? Oni „nezavisni“ čija su usta uvek puna raznih unija i zakona, gde su im sada usta ili su ostali bez reči ili su prave reči trenutno kupljene? Možda će nam prodavati neke nove reči sutra ali od dela, kao i do sada, ništa nećemo videli.
Ako ste propustili
-
Biciklisti – između brzine i haosa
Biciklista u Beogradu je moderna vrsta heroja ili ludaka, zavisi sa koje strane trotoara ga posmatrate.... -
Kako dobiti ležećeg policajca u Beogradu?
(ležeći policajac = usporivač saobraćaja) 1. Kada uopšte imate osnov da tražite ležećeg policajca Grad ne... -
Makedonska ulica – nekada glas, danas prolaz
Makedonska ulica je nekada govorila. Glasno. Ne zato što je bila bučna, već zato što je...