Bio jednom jedan stari seljak, koji je živeo pored šume. Govorio je: „U nekrštenim danima, kad svet još nije očišćen vodom Hristovom, ne ide se nigde posle mraka.“
Jedne večeri, njegov sin odluči da ode po drva u šumu. Stari ga je opomenuo: „Vrati se pre mraka, sine, inače te karakondžule mogu odvući u tamu.“
Ali sin nije poslušao. Kad je mrak pao, u šumi su počela da šušte stabla, vetar je zviždao kroz krošnje, a sa tla su se dizale senke koje su se smejale i šaptale. Srce mu je počelo brže da kuca.
Odjednom je ugledao staru svetlu vodicu u maloj fontani. Setio se očeve opomene i zapalio krstom svoju sahranjenu svetiljku. Senke su nestale, a šuma je utihnula. Sin se brzo vratio kući i od tada nikada više nije izlazio u nekrštene dane posle zalaska sunca.
Stari je samo klimnuo glavom i rekao: „Bogojavljenjem sve se krsti i očišćuje, ali pamet u glavi uvek je najjača zaštita.“
