U rano jutro Todorove subote selo se budi uz miris svežeg hleba i kukuruza koji se kuva za koljivo. Domaćice žure po kući, meseći kolače sa ukrasima u obliku potkovica i konja, dok se kroz prozore čuje cvrkut ptica i tiho mrmorenje molitvi. Todorica, kako je narod još zove, nije običan dan; to je vreme kada se priroda budi, a seljaci pažljivo paze i decu i stoku, verujući da Sveti Teodor nad njima bdije.
Po poljima i dvorištima, konji su išarani sunčevom svetlošću dok ih mladi jašu i pokazuju svima. U Timočkoj krajini konji se ne prežu, već jašu slobodno, a u Šumadiji se pripremaju konjske trke koje okupljaju mladost i donose veselje. U Vojvodini, veruje se da noću kroz oči svetog Todora prolazi povorka belih konja, predvođena hromim konjem, koji jahom nadgleda selo i štiti ljude i stoku.
Na Kosovu se još priča da je nekada Sveti Teodor upravljao zmijama koje su imale noge. Kada su počele da napadaju ljude, on se naljuti, oduze im noge i nauči ljude kako da ih tuku štapovima i hvataju – priča koja podseća na moć svetitelja i povezanost čoveka sa prirodom. Tog dana prvi put izlaze i zmije nakon zime, a deca ih posmatraju iz daleka, sa strahopoštovanjem.
U Popovom polju deca se pričeste, dok odrasli nose koljivo i kukuruz volovima i sračima da se počaste. Sela u Gornjoj Pčinji slave Svetog Teodora kao zaštitnika goveda, a u Leskovačkom Pomoravlju priča se da Kraljević Marko jaše svog šarca po moru baš na Todoricu.
Sve ovo čini Todorovu subotu danom koji spaja molitvu, narodnu veru i veselje. Mehandžije i kafedžije u Požarevačkom kraju priređuju svoj esnafski pir, dok se kroz selo šire mirisi kolača i svežeg žita, i čuje smeh dece i povici konja. Todorova subota je tako vreme kada priroda, stoka i ljudi zajedno slave početak toplijeg, plodnijeg perioda godine – dan kada prošlost i tradicija postaju živa u srcima onih koji je poštuju.
