Deveti dan bez hrane. Deveti dan pred ogradom Narodne skupštine Srbije, na betonu, pod šatorom koji je postao simbol upornosti i bola.
Majka Dijana Hrka, majka Stefana Hrke – mladića koji je stradao u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu – nastavlja štrajk glađu tražeći ono što bi svaka majka tražila: istinu i pravdu.
Odbila je poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića na sastanak. Kaže da je s njim već razgovarala telefonom, i da joj je taj razgovor bio dovoljan.
„Kao što ste videli iz njegovog saopštenja, pozvao me je kod sebe“, rekla je.
„Ali mislim da nema potrebe da idem, ako on sam kaže da nije nadležan za tužilaštvo, ni za bilo šta što ja tražim. Ako nije nadležan – o čemu da pričamo? O čemu posle godinu dana da pričamo?“
Topovski udar i tišina institucija
U zoru, odjeknuo je topovski udar.
Nastao je prasak, zatim tišina — ona tišina koja se ne meri decibelima, već odsustvom reakcije.
„Hoću da institucije krenu da rade svoj posao i da vidimo ko je bacio taj topovski udar ka meni“, kaže Hrka.
„Došao je iz Ćacilenda, to su njegovi plaćenici. Nije mogao bilo ko da uđe u taj park, svi znamo da ne može ni miš da prođe, a kamoli čovek. Hoću da nadležni organi saznaju ko je bacio taj topovski udar, a ne da se fokusiramo na Aleksandra Vučića i moj razgovor, već da se fokusiramo ko je želeo mene da skloni odavde. To je napad na mene dok sam spavala. Niko ne reaguje, nijedna institucija se nije oglasila, i on će mene da zove na razgovor. O čemu mi da pričamo? Kaže nije nadležan, a ovako se dešavaju stvari. Zašto policija danas nije radila svoj posao? Zašto niko nije izašao na teren? Čak se policija pravi luda da ne zna za to.“
Njen glas se ne trese, ali u njemu se čuje iscrpljenost. Devet dana bez hrane, a još više bez poverenja.
„Šesnaest ubijenih, a niko pritvoren“
„Imao si godinu dana“, kaže predsedniku.
„Ako nisi nadležan – zašto da dođem? Da me lažete, ko što me lažete godinu dana. Oko mene niko nije plaćenik. Sve što se plaća plaća se u Ćacilendu, ovde nema nikog da nas finansira..“
Pauza. Pogled prema zgradi Skupštine, prema zastavi koja ne mari za vetar.
„Ako već hoće da priča, neka raspiše izbore, neka pusti studente i neka počnu da rade nadstrešnicu. O čemu on priča? Muka mi je više. Neću ići na sastanak.“
Laž i nacija koja ćuti
„Za topovski udar se danas niko nije oglasio. O čemu ja da pričam sa njim, kad me slagao u startu? Kažem to s punim pravom – predsednik Srbije laže i ne voli svoj narod. On mene moli da prekinem štrajk glađu, a zašto nije molio Tomislava Nikolića kad je štrajkovao glađu na stiroporu?“
Na mestu gde se sreću hladni asfalt i topli glas jedne majke, zemlja ćuti.
Iz tame odzvanja topovski udar, a udar i poziv postaju oružje za spin, ne za istinu.
Kad se nečija bol pretvara u političku predstavu, kad patnja postane kulisa —
gde su tada moral, gde je čast, gde je čovek?
Gde je čovek u predsedniku?
Foto: Ilustracija/ Aleksandar od Beograda
