Postoje mesta kroz koja se u grad ulazi.
Ali postoje i ona kroz koja grad ulazi u istoriju.
Jedno od takvih mesta bila je Stambol kapija.
Nalazila se na prostoru današnjeg Trga Republike, na putu koji je vodio prema Carigradu. Po tome je i dobila ime – Stambol kapija, kapija prema Stambolu, kako se nekada nazivao Carigrad.
U vreme kada sam bio pod osmanskom vlašću, nisam izgledao kao grad kakav danas poznajete.
Imao sam bedeme.
Kule.
Kapije.
Vojnike koji su ih čuvali.
A Stambol kapija bila je jedna od mojih najvažnijih.
Kroz nju su prolazili trgovci i putnici, vojske i činovnici, ljudi koji su dolazili i oni koji su odlazili.
Ali kroz nju nisu prolazili samo ljudi.
Kroz nju je prolazilo vreme.
Godine su prolazile, a Beograd se menjao. Osmanska vlast slabila je, Srbija jačala, a moje staro lice počelo je da nestaje.
Stambol kapija je u tom vremenu postala simbol jednog sveta koji odlazi.
Ali pamti i mnogo mračniju stranu moje istorije.
Kod nje je 1806. godine, prilikom zauzimanja Beograda u Prvom srpskom ustanku, poginuo Vasa Čarapić, jedan od najpoznatijih ustaničkih vojvoda.
Njegovo ime ostalo je povezano sa ovim mestom.
A onda je došao trenutak kada su se moji stari bedemi našli na putu novom Beogradu.
Kako se grad širio, kapije koje su nekada štitile grad postajale su prepreke njegovom razvoju.
Stambol kapija je srušena.
Sa njom je nestao jedan deo mog starog izgleda.
Ali ono što se ruši u kamenu ne mora da nestane iz sećanja.
Na njenom mestu kasnije je počeo da se oblikuje prostor koji danas poznajete kao Trg Republike.
A nedaleko od tog mesta podignuto je Narodno pozorište.
Grad se promenio.
Kapija je nestala.
Ali njeno mesto nije izgubilo značaj.
Kada danas stojite na Trgu Republike, teško je zamisliti da su se upravo tu nekada zatvarala teška vrata kroz koja se ulazilo u utvrđeni Beograd.
Nema više stražara.
Nema bedema.
Nema zveketa ključeva.
Umesto toga čuju se tramvaji, automobili, razgovori i koraci.
Ali ja pamtim.
Pamtim vreme kada je svaki ulazak kroz ovu kapiju značio prelazak iz jednog sveta u drugi.
Pamtim vojnike koji su je čuvali.
Pamtim one koji su kroz nju ulazili sa nadom.
I one koji su kroz nju odlazili bez nje.
Ja sam Beograd.
Moje kapije su nestale jedna za drugom.
Ali nijedan grad ne može srušiti svoju prošlost zajedno sa kamenjem.
Ona ostaje ispod današnjih ulica.
Zato, kada danas pređete preko Trga Republike, možda hodate upravo tamo gde je nekada stajala Stambol kapija.
Nema je.
Ali njena priča još uvek stoji.
Samo je sada umesto kamenih zidova čuvaju moje sećanje i koraci ljudi koji svakoga dana prolaze njenim nekadašnjim pragom.
Aleksandar od Beograda
