Категорија: Bilo nekada u Beogradu

  • Drvo Beograda

    Drvo Beograda na Kalemegdanu stoji samo, udaljeno od ostalih svojih prijatelja. Neki bi rekli da usamljeno gleda na Beograd i na svoje prijatelje koji su na travi okruženi klupama i spomenicima ljudi koji su nas na razne načine zadužili.

    Možda je upravo, on ili ona, Drvo života Beograda koji sa svojim krošnjama nadgleda Beograd kako raste i stari. Nekada nije bio sam pored njega su bile klupe gde su stariji beograđani uz šah ili trenutak odmora razmenjivali priče koje je Drvo života Beograda upijalo. Neki su našli neku novu hladovinu dok Drvo života Beograda polako širi svoje grane kako bi i dalje slušalo beogradske priče.

    Može se i sada sesti pored njega ali nikoga da mu društvo pravi. Družimo se on i ja već nekoliko decenija. Pogled na Beograd uvek isti imam a on može videti mnogo dalje. Toliko daleko da mi se ponekad čini da ceo Beograd pod njegovim korenom stoji.

    Znam neki će reći to je samo drvo ali je i nečije sećanje na detinjstvo. Nečije sećanje kada je sa svojom prvom devojkom tu seo,nečije sećanje kada je prvi put sa časova pobegao,nečije sećanje kada je upravo tu prvi put zaplakao.nečije sećanje kada je …

    Dovoljno je reći on je svedok mog života i svedok Beograda kojeg svakog dana gledam ispod njegove krošnje.

    Autor: Aleksandar od Beograda

  • Beogradska priča : Poslednji od svoga imena

    Ima dana kada se setim priča o mojim precima koje su mi pričali babe i dede i uvek sam se pitao da li sam ih ,poslednji ja,učinio ponosnim bez obzira što u životu nisam učinio ništa toliko veliko što bi se u knjige upisalo. Ni njihove priče nisu u knjigama zapisani ali su učinili toliko hrabrih stvari da sam ja uvek misilio, i mislim, da nisam dostojan da budem poslednji koji će nositi njihovo prezime.

    Imao sam svojih hrabrih ali i slabih trenutaka ,nekih pogrešnih i nekih pravih. Samo sam čovek sa svojim manama i vrlinama kao i većina a oni kojih se sećam imali su svojih trenutaka koji bi trebalo biti upisani u istoriju a nikada neće jer su smatrali da njihova dela nisu velika.

    Moj deda nije smatrao da je velika stvar čuvati Tita za vreme rata i da nije velika stvar reći mu „Ne“ . Kada su se svi povlačili on nije hteo ostao je da brani koliko može položaj i nije hteo poći sa Titom već mu je rekao „Ne“ i da će ostati tu. Nije poginuo, bio je ozbiljno ranjen pa je povredu vukao bolno do kraja života, i stigao je da mi ispriča priče o nekadašnjem svetskom lideru i jugoslovenskom lideru koje je sam doživeo. U mojim očima je veliki i ako ni jedna knjiga nespominje njegovo ime.

    Ni njeno ime nećete pročitati  a bila je moja baba kroz čije ruke je prošlo na hiljade ranjenih za vreme Drugog svetsko rata. Tako je i upoznala moga dedu. Ni za ime njenog brata neće te pročitati a on kada još ni punoletan nije bio ispod tenka je skočio sa bombom u rukama kako bi zaštitio svoje selo. Prezimena svih pre njih nećete nigde pročitati a bili su veliki ljudi koji u mojim sećanjima, po pričama, žive.

    Drugi deda je bio priča beogradskog asfalta i jedna od beogradskih urbanih legendi koja se prepričavala centrom grada tokom njegovog života. Tokom okupiranog Beograda dvoje vojnika nemačke vojske maltretirali su u pred večernjim satima majku i dete,u jednoj ulici ( poznatoj autoru). Naišao je moj deda i obojcu ih savladao i  pogubio ih tiho. Da nebi došlo do racije, i poznate egzekcije nemaca 1:100 za nemačkog vojnika, zakopao ih je u dvorištu jedne zgrade ( navodna zgrada poznata autoru) u samom centru grada. Ovo je beogradska urbana legenda koja me je dugo pratila a moj deda nikada nije hteo da je potvrdi da li je istinita. Kada god ga je neko pitao za to on bi odmahivao i nikada nije potvrdio priču. Moja baba je pričala da su svakog meseca dolazile majka i ćerka i donosile mu nešto što je on stavljao u svoj džep. Na pitanja od moje babe ko su one i šta mu daju? Nikada nije rekao ali sam ja saznao i za sada neka ostane tako.

    Nadam se da ću jednoga dana njihove priče stići da ispričam, a ako i ne, nije bitno. Živeli su povučeno sa velikim delima,bar u mojim očima,i svojim tajnama i tako i otišli.

    Shvatio sam vremenom da istorija nije samo u knjigama već i u nama, svedocima naših predaka , a ja sam poslednji od moga imena.

    Foto/autor: Aleksandar od Beograda

  • Beogradski Ustanici nisu pali u zaborav – 12 Beogradskih Ustanika

    Digao je on mač da srpski narod u Prvi ustanak povede i mi smo svi ustali, ali ne da bi stali uz njega, već uz zastavu koju je svaka naša kuća imala. Mi smo beograđani i verovatno bi ste rekli, bili, ali tamo gde duša i srce ostanu tu prošlost tragova nema.

    Vi svi znate spomenik Voždu koji i svoj park dobi a nas 12 beograđana koji se okupismo na Vračaru, gde Sveti Sava svojim duhom na naša pleća obavezu stavi, u nekom podnožju parka bledimo. Na naše glave mudrostima nas Sveti Sava darivao, da sačuvamo zajedno sa Zmajem od Avale grad koji vi danas znate kao Beograd.

    Nas 12.Beogradski Ustanika spavamo ispod kamenih spomenika koje nam je kralj podigao da nas se svi sećaju.

    Nismo ljuti što sećanja blede kao i naši kameni spomenici. Vi se nas sećate i ako nam imena neznate. Sećate se svaki put kada izgovorite ime za koje smo i mi pali.

    12.Beogradskih ustanika nije izgovaralo svoja imena već ime koje svi nosimo po rođenju. Mi smo znali samo jedno ime za koje smo i pali.

    Jedno ime koje i vi danas izgovarate. Jedno ime u kojem živimo i mi 12.Beogradski ustanika. Jedno ime izgovarasmo samo i kada nas jatagan probi:

    SRBIJA.

    U čast 12 kamenih spomenika, za ustanike ,koji se nalaze u Karadjordjevom parku i kako bi ostali sačuvani.

    Foto:Beogradske vesti

    Autor: Aleksandar od Beograda

  • Bilo nekada na Uskrs u Beogradu

    Majka me rano probudi da ni sunce kroz prozor još nisam video a ni kuću bilo koju beogradsku. Sedeli smo pored ugrejane furune ja i mati, dok otac je u dvorištu uskršnja jaja krio.

    Majka počne pripremati korpa koja joj bi skoro puna uskršnjih jaja pre nego što pođosmo do crkve. Reče mi da ove godine u porti crkve neće častiti već će otac sve u dvorištu našem pripremiti. Pitah je kada ću jaja početi tražiti što ih otac sakri a ona mi odgovori:

    „Čujmo prvo radosne vesti koje posle nekoliko dana tuge čekasmo. Kad vest dočekamo, da dođemo kući i sa svima radosti podelimo. Onda u sreći da i sakriveno nađemo.“

    Tek kada dođosmo pred crkvu prvi zračak sunca videsmo dok u redu čekasmo. Izađoše sveštenici i liturgiju održaše a onda uzviknuše :

    „Hristos Voskrese!“

    A svi u glas uzviknuše „Voistinu voskrese“.

    Neki već oko porte crkve gozbu postaviše i svima jaja ,vino i meso nudiše i poklanjaše. Ja sa majkom oko gozbenih stolova svakom po jaje dasmo i puno sreće poželesmo. Kada korpa ostade sa jednim uskršnjim jajetom majka reče:

    „Ovo što ostade da nam zdravlje dovede i uvek na stolu hleb ostavi.“

    Dođosmo kući a otac spremi u dvorištu sto i stolice ,za gozbu koja majka počne iznositi. Malo mi čudno jer svi prijatelji i rodbina u porti crkve su slavili veliki dan a ko će onda za stolicama ovim sedeti.

    Pozva me majka da joj pomognem i htedo je upitati ko će na praznim stolicama sedeti ali kada izađosmo u dvorište svi moji drugari iz Bukurešt male već sedeše. Otac se osmehnu i reče:

    „Pozvali smo ti Miloše sve tvoje najbliže da u radosti svi zajedno ovaj Vaskrs proslavimo“.

    Trebao sam već se do sada navići i očekivati od moje majke i oce ovako nešto ali možda me je strah da u razočaranju ne provedem dan.

    „Miloše. Nemojte samo sesti jer pre nego što počete jesti trebate uskršnja jaja naći. Zato deco u potragu jer danas Hristos Voskrese“,reče moja majka.

    Autor: Aleksandar od Beograda

  • Beogradski prodavac sutrašnjih novina

    Neki bi rekli da su tih ’80-tih godina dobro živeli, i verujem, ali ja nisam jedan od njih. Živeo sam kao nomad sa 11. godina jer nismo imali svoj stan. Moja majka i očuh obijali su prazne stanove kako bi imali gde da spavamo moja sestra i ja.

    Svaka nedelja drugi stan i druga okolina a vremena za učenje nije ni bilo.

    U prvom stanu u kojem smo živeli, gde sam i odrastao, nalazio se na Kosančićevom vencu. Garsonjera od nekih 30 kvadrata ili ti jednom sobom, kupatilom i nekom kao kuhinjom je bila ceo naš svet.  Posle deceniju provedenih u tom stanu izbacili su nas jer nismo imali pravo na taj stan, pa smo u narednih nekoliko dana spavali svo četvoro u hodniku zgrade dok su nas dojučerašnje komšije zaobilazile kao obične stvari. Boli kada se udariš ili posečeš ali shvatio sam da to i nije jaka bol koliko boli kada ljudi kojima si do juče govorio “Dobar dan” prođu pored tebe i na kratko te pogledaju sa neke “visine”.

    Negativne ocene u školi su se ređale a ja sam govorio da nisam učio jer me je bilo sramota da kažem da spavam u hodniku a kasnije da se selim iz stana u stan ili da sam jedva nešto jeo tih dana. Moji drugari u školi ili ti deca sa kojom sa odrastao su me gledali kao nekoga ko je glup i nije vredan da sa njima provoditi vreme. Trudio sam se da na času što više zapamtim kako bi pokazao da nešto znam i da nebudem najgori ali teško je bilo kada sna malo imaš i znaš da već danas ili sutra ćeš možda spavati u nekom haustoru.

    Para jedva smo imali i na razne ekskurzije nisam išao. Mislim da ono što će mi zauvek ostati je čas fizičkog. Nisu moji roditelji imali da mi kupe patike pa sam u čizmama igrao fudbal dok su mi se svi smejali i dobacivali razne pošalice. Bili smo deca pa nisu shvatali ili ti nisu znali kroz šta prolazim. Danas su već odrasli ljudi i jako se ponosim što sam bio deo njihovih klupa.

    Spletom okolnosti saznao sam da je moguće prodavati sutrašnje novine i zaraditi koji procenat od toga a šef koji je tada izdavao novine progledao je kroz „prste“ što sam maloletan pa me je ,da tako kažem, zaposlio. Postao sam tako najmlađi Beogradski prodavac novina u tom period a verujem i kasnije.

    Sutrašnje novine prodavale su se u večernjim terminima  pa sam nakon prodaje dolazio kući i spavao nekih dva tri sata i onda u školu. I nemogu da kažem da mi je bilo teško jer sam se nekako navikao na taj ritam. Ono što je padalo teško je što nisam mogao da izdvojim vreme za druženja koja sam jako želeo. Zarađivao sam dovoljno da imamo na dnevnom nivou da se hranimo i da ja imam za užinu u školi.

    Nekog sudbina pogleda a nekog ne i veoma brzo shvatiš da se adaptiraš i da prihvatiš život kakv jeste. Ipak,jedna stvar iz tog perioda će mi ostati kao nešto najlepše što sam doživeo što volim prepričavati i danas.

    Kao veliki zaljubljenik u filmove koji je znao svakog glumca, film, scenaristu , režisera i sanjao sam da samo na sekund osetim tu magiju. Jedno veče, ako se ne varam bilo je to 1987. godine, kada sam imao 13. godina, sutrašnje novine je upravo kod mene kupovao poznati srpski režiser koji je bio u društvu poznatog glumca iz Bosne. Ne znam da li iko može zamisliti koliko je radosti u tom trenutku u meni bilo. Malo zbunjen i uplašen, nekako sam se trudio da delujem “normalno”.

    Tražio sam autogram a oni su žurili na premijeru filma i u jednom trenu u mojim rukama se našla karta za taj film. Dao mi je upravo režiser kartu koja je za mene izgledala kao prodavnica slatkiša iz Knez MIhailove ulice koja se nalazila u blizini današnje zgrade „Progres“.

    Sakrio sam novine i otišao da odgledam film. Kada se završila projekcija svi glumci su izašli da se poklone pred publikom a ja sam aplaudirao koliko su moje ruke mogle da izdrže.

    Došao je sutradan režiser i pitao da li mi se svideo film. Koliko sam bio oduševljen nisam mogao da složim reči koje bi mu pokazale koliko je usrećio jednog dečaka.  Mislio je da neću shvatiti film jer je psihološki i dosta težak ali i da ga nisam shvatio prvi put sam bio blizu glumaca nakon projekcije filma . Prvi put sam mogao da se osetim kao neko bitan koji je sedeo i kome su se glumci zahvalili,svojim izlaskom na binu, jer sam prepoznao njihov trud.

    Nastavio sam da prodajem novine još nekih par meseci nadajući se i tražeći pogledom još jedan trenutak čarolije ali na žalost nije nikada došla.

    Vest mojoj sreći nikada nije stala u neku kolumnu. Vest je bila samo moja ,da je jedan običan beogradski prodavac sutrašnjih novena posle dugo vremena za kratko bio srećan.

  • Bilo nekada u Beogradu na Vrbicu

    Svi smo se već spremili da u crkvu idemo. U maramicu mi je mama stavila nekoliko grančica vrbice kako bi ih u crkvi osveštali.

    Kada smo izašli na kaldrme čuli su se zvončići na svakom konju koji je prošao a deca imućnija su trčala sa zvončićima. Male dame su venčiće držale na glavi i to ne samo jedan već nekoliko. One koje su htele da budu sva u cveću čak su i lančiće sebi od cveća izradile.

    Milena je stajala na uglu ulice i prodavala venčiće od cveća koje je ubrala iz nekih bašti kako bi zaradila za današnju pogaču, a ako bude imala sreće, zaradiće da će moći jesti lagodno i nekoliko dana. Moja mama pozva Milenu da krene sa nama ali ona pogleda u svoje pantalone i pogleda nas,spusti glavu,možda se i zacrvenela ali garavo lice od noći prespavane na blatu sakri svaku boju.

    Nikako se ne mogu navići na čistu odeću. Trebalo bi da mi bude prijatno ali stvara mi nelagodnost jer se još nisam navikao ili jer vidim moje drugare poput Milene pa me je sramota jer moje noge danas neće trčati za bogatim gospodinama koji imaju kako bi im tražio da mi udele bešto kako bi jeo danas. Moje ruke danas ne drhte od iznemoglosti kao Milenine.

    „Milena. Gospod ne gleda u čistu odeću već u čistu dušu. Nemoj se sramiti lepih želja i dobrih dela koja u svome srcu želiš. Hajde sa nama da i tebi zvonce stavimo i možda uspeš da isprosiš koju želju i da zvonce od sreće počne zvoni“, reče moja mama Mileni.

    „Gospođo. Ne stidim se ja pred Boga stati već se sramim pogleda drugih ljudi koji u meni dečaka i sirotinju vide. Devojčica u odeći muškarca,sirotinja praznih džepova neide u crkvu ,već se pred crkvom moli“,ponosno izgovori Milena sigurna u svoje reči.

    Zamisli se moja mama ali  …

    “ Tvoje reči su pune istine moja mila devojčice.Nije bitno kako te drugi gledaju,ali stajaćemo i mi ispred crkve i venčiće ti pomoći da koji prodaš“,umiljato joj reče moja mama.

    Milena se zakratko zamisli i krenu sa nama. Sigurno joj se svidela ideja da venčiće prodaje ispred crkve sa gospođom jer će ih tako pre prodati.

    Stajasmo pred crkvom i sve venčiće Milenine prodali a grančice vrbe što mi u maramici stajaše pred crkvu sam stavio. Deca su trčala iz crkve i sa zvončićima zvonili kao da sva crkvena zvona zvone. Dame se klanjale na izlasku iz crkve dok su gospodini iz svojih malih džepova vadili časovnike i odmahivali glavom kao da već kasne negde.

    Moja mama sva srećna zbog Mileninih osmeha jer danas a i sutra za pogaču će imati. Krenusmo nazad i usput pokupismo koje cveće jer kažu da se valja u lavor staviti cveće i umiti se sutra sa njime. Od jednog dela cveća mama napravi venac i stavi ga na Mileninu glavu.

    „Moja mila. Cveće na vencu je uvek cvetan život. Cveće na vencu je uvek lepe misli. Zvonce oko vrata da uvek lepe vesti imaš“, reče joj moja mama pre nego u kuću uđosmo.

    Prva priča: BILO NEKADA U BEOGRADU NA DETINJCE

    Druga priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : MATERICE

    Treća priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : OCI

    Četvrta priča: BILO NEKADA U BEOGRADU MESNE POKLADE

    Autor: Aleksandar od Beograda

  • Bilo nekada u Beogradu na Mesne poklade

    Moji drugari su večeras spavali u nekadašnjoj Bukurešt mali, a to vidim po njihovoj odeći koja je prljava od blata. Meni se čini da najviše blata je u Bukurešt mali pa čak i kuće od njega grade. Sve je sada o blatnjavom naselju kao daleko sećanje od kada su me gospođa i gospodin uzeli za sina ili kako oni to vole da kažu našao sam sam sebi majku i oca.

    U nekim trenucima nedostaje mi opet taj svet ali kada se setim čudnih dama,žandara i gospode koje si su pričali jezikom koji niko ne razume sve ode u blatnjavo ili crno sećanje. Sećam se jedne priče da je došlo mnogo žandara u Bukurešt malu, a sa njima i Knez Miloš,čije ime i ja nosim. Očekivalo bi se da Veliki Knez neće zagaziti u tu kaljugu i da će gledati sa neke visine ali on je ljutito prolazio i ,prema priči, je rekao jednom vojniku sa puno nekih medalja na kaputu:

    „Jel’ si ti obilazio samo kuće uglednih dama i jel tvoj konj samo jednu putanju zna? Od danas tvoj konj mora naučiti i drugi put. Ako on ne nauči ,tvoje noge hoće. Ovo mora stati.“

    Prema priči, tog dana nikog skoro nikoga nije bilo u Bukureš maloj jer su svi vikali nešto a onda otišli.

    Gledam sa prozora moje drugare čekaju na ulici da im neko udeli nešto ili da na neki teži način zarade za hleb a taj teži način ukoliko neuspe završi se veoma loše. Sećam se pre par godina ,da je u bežanju od gospodina ,moj drug Mitar ,pod kočije zaustavio naše drugarstvo. Gospodin nije plakao,a svi su mislili da će mu biti krivo, još je i pogrdnu reč rekao.

    Gospođa,moja mama, sprema ručak jer danas su kaže Mesne poklade i da se trebamo mesa najesti jer već od sutra mesa ne sme biti do Uskrsa. Gospodin,moj tata,i ja smo doneli puno stolica jer se izgleda nećemo sami gostiti.

    „Miloše!“ – povika gospođa a ja brzo potrčah da joj pomognem ako joj pomoći nešto treba. Međutim, gospođa kaže da trebam ići sa gospodinom da nešto pribavimo.

    Izađosmo, ja i gospodin, a on odmah zastade i pita me šta vidim. Nabrojah mu ljude, kuće , konje ali on me prekinu. I ponovo upita :

    „Miloše, koga vidiš a da ga poznaješ?“

    Nabrojah mu nekoliko mojih drugara i malu Milenu koja se uvek oblačila kao dečak i ponašala isto jer se plašila da će je neko nepoznati uzeti i kakvo zlo naneti. Kaže mi gospodin da ih sve pozovem ispred kuće ali mi nereče zašto ,a ja nepitah jer znam da gospodin nije rđav čovek.

    Pozvah ih,a neki me i ne prepoznaše jer mi je sada čista odeća i lice. Milena me sa čudom gledala, a zatim i osmehom i zagrljajem darivala. Mnogo mi pitanja svi postaviše a ja,iskreno,malo me je sramota što bogato izgledam i što punog stomaka pred nima stojim a oni možda ni dva dana nisu jeli.

    Upoznah ih sve sa gospodinom, a Milena oponašajući muški glas pokuša jako da stegne gospodinovu šaku. Gospodin se nasmeja pa im reče:

    “ Vaš drugar ima novu kuću i donekle novi život. Danas je dan koji nas opominje da se uvek trebamo setiti drugih, a za mene drugi ste vi, Miloševi drugari. Zato bih vas zamolio, ako ste slobodni ,da se pridružite sa Milošem na trpezi?“

    Svi pogledaše mene a Milena napravi korak,nazad, pa onda napred bliže meni. Srećan sam što ću ponovo sa njima deliti hleb jer ukusnijeg hleba ni nema.

    „Drugari. Hoćemo li ručati? Ja već umro gladan od želje da saznam šta je novo u blatnjavoj dolini. Umro od želje da čujem koga je Milena kao muško prešla. Umro od želje da ponovo sednemo zajedno i delimo isti hleb kao što delismo i prije.“

    Prva priča: BILO NEKADA U BEOGRADU NA DETINJCE

    Druga priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : MATERICE

    Treća priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : OCI

    Autor: Aleksandar od Beograda

  • Bilo nekada u Beogradu na Oci

    Gledao sam kroz prozor svoje drugare kako jure za gospodom i pokušavaju da ih vežu. Neki od njih mahnu štapom, neki samo pogledom zaustave svaki konopac koji bi mogao doneti dar — onaj koji smiruje gladne stomake. Gledali su nas kao bezvredna bića, jer majke i oce nismo pamtili, a one koji su pamtili smatrali smo srećnima. Oduvek sam mislio da sit stomak gladan ne razume.

    Mahnuo sam drugarima — onima istima koji su, kao i ja, bili bez sećanja na tople roditeljske ruke. Ali moja ruka, kao senka na hladnom staklu, ostade u sobi dok sam čekao da gospođa po mene dođe.

    Već sedam dana, svakog jutra, polako je otvarala vrata. Sa njima je u sobu ulazio miris tek ispečenog hleba, koji bi mi obgrlio stomak toplinom, a njen osmeh — kao hiljadu poklona — srce.

    Uvek bih pojeo koru hleba više, u iščekivanju dana kada će mi reći da je vreme da se vratim pod visoke kuće, gde noge mokre i ruke hladne postaju kao neko davno sećanje. Danas bih, po običaju, trebalo da vežem gospodina. Ali video sam da je rano otišao, i činilo mi se nepristojno da ga vežem — jer jutarnji hleb već beše dar, a tražiti još bilo je suvišno.

    Sedeli smo i doručkovali. Gospodin se još nije vratio, iako nikada nije propuštao doručak. Gospođa je, kao i svakog jutra, stavila ruku preko moje i tiho upitala:

    — Kako si spavao?

    — Veoma dobro, gospođo — odgovorih — ali nisam navikao na meku postelju.

    Nisam joj rekao da se bojim da se naviknem. Da nije greh ako me pusti da se vratim tamo odakle sam došao, jer znam da ću se jednog jutra tamo opet naći.

    — Miloše — reče — danas ga slobodno veži kad se vrati. Znam da će ti nešto darivati.

    Hteo sam da kažem da me već danima daruju, ali utom gospodin uđe. Gospođa mi pogledom pokaza na krpu na stolu. Poslušah, iako bez želje, i vezah ga, sav postiđen — jer meni darovi više nisu bili potrebni.

    — Hm — reče gospodin — ja bih te sada, mladi gospodine, trebalo darivati?

    Slegnuo sam ramenima, da vidi da ne mora. On izvadi papir iz unutrašnjeg džepa i pruži mi ga.

    — Hvala Vam, gospodine — rekoh, iako nisam znao šta držim u rukama. Nije bilo ni važno.

    — Zar nećeš da pročitaš šta piše, Miloše? — reče gospođa tiho, kao da nešto krije.

    Obrazi mi se užariše, ruke zadrhtaše.

    — Izvinite… ja ne znam slova.

    Nisam zaplakao, ali suze su stajale negde iza očiju, dok mi je usna drhtala.

    — Nije to strašno, Miloše — reče ona. — Ja ću ti pročitati.

    Glas joj zadrhta.

    — Miloše, možda smo te prvo trebali pitati. Ako se ne složiš, ovaj papir ćemo pocepati. Svako je osoba za sebe i zaslužuje poštovanje. Naročito oni koji dobrotu ne nose u rečima, već u delima.

    Zastade. Papir je držala kao jaje.

    — Mi nismo ljudi koji su uspeli da ljubav daju nekom drugom — nastavi — mi smo samo oni koji su na ulici vezivani, a oduvek smo želeli da budemo vezani u kući. Miloše… ako želiš… da nas od danas vezuješ samo u kući?

    U grudima mi se nešto slomilo i sastavilo u istom trenu. Znao sam da treba da kažem „da“. Ali reči nisu dolazile. Samo sam klimnuo glavom.

    I tada sam razumeo — ne vezuju se oci zbog dara. Vezuju se da bi ostali.

    Prišao sam, zagrlio ih, i prvi put, glasno, bez stida, izgovorio:

    — Hvala, mama. Hvala, tata.

    Autor sve tri priče: Aleksandar od Beograda

    Prva priča: BILO NEKADA U BEOGRADU NA DETINJCE

    Druga priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : MATERICE

    Posvećeno svoj deci koja će ovu Novu godinu dočekati u nekoj drugačijoj sredini a kojoj iskreno želim da imaju svoju stvarnu bajku.

  • Bilo nekada u Beogradu na Materice

    Spavali smo svi ispod kuća koje su gradili razni ljudi, a neki od njih su pričali čudnim jezicima i ponekada smo ih oponašali.

    Kuće uzdignute od zemlje jer je voda ponekad znala da preplavi naselje i blato da proguta svaki napravljeni trag. Blato, prljavo, ali znalo je da nas ugreje u teškim zimama. Kada bi nam dozvolili ljudi sa čudnim govorom, spavali smo i na stepenicama kako ne bi bili mokri. Ponekada smo sanjarili o kojim novim cipelama ili toploj pogači dok su se naseljima čuli vrisci dama koje su se stalno smejale uz neke nove gospodine.

    Ne znam zašto ali žandari su ih ponekada znali odvoditi veoma grubo ali one su se i tada smejale ili govorile neke ružne reči. Znale su one biti fine ponekad i naterati muškarce sa kojima su bile da nam daju po koji srebrenjak da kupimo nešto ili im skinu neki deo odeće, kada su muškarci znali hodati čudno, i daju nama.

    Čudni ljudi koji su mi bili na neki način porodica ali ne i ona koju sam ,kako su mi rekli, izgubio.

    Detinjci su prošli ja sam gledao i dalje tu damu i gospodina kako kupuju svaki dan. Gledao da makar u mislima ponovo osetim toplotu njenog zagrljaja, kada sam u sebi izgovorio onu reč. Prolazili su dani a ja sam čekao Materice kao i moji drugari koji su već zamišljali šta će dobiti od zavezanih dama.

    Svi su moji drugari tražiti bilo koju damu kojoj će zavezati nogu ili ruku a ja gledao sam nju. Onu koja je uvek znala da mi uputi osmeh, a gospodin pored nje znao je da me podigne visoko. Ponekada me je bio strah visine i da ću pasti, u njihovom osmehu znao sam da je to trebalo da mi se sviđa i što je važno činilo ih je srećnim.

    Došlo je veče i bio sam na svom mestu, ispred kuće gospođe i gospodina, da je neko ne uveže pre mene, da mi neko ne ukrade gospođin pogled, da mi neko ne ukrade tren gde ću miris blata sa odeće zameniti njenim lepim mirisom poput jorgovana.

    Provirila je iza zavese. Videla me je! Osetio sam se postiđeno i taman sam hteo da odem kada je potrčala sa šalom u ruci kojoj pred mene ispade. Zastade gospođa, a mene strah da joj šal podignem jer ruke su mi prljave, pa joj sa dve prsta podigoh šal. Htedoh joj reći “Izvolite” ali ona se pognu i isturi nogu.  Nasmeja se na kratko pa reče:

    “Hladno je veče. “

    Pogleda u svoju nogu i skrenu pogled niz ulicu. Sramota me je jer me je gospođa videla da je čekam, a sada mi i daje šal da je zavežem. Drhtim od hladnoće i straha ali zavezah joj nogu. Postiđeno i sa drhtavim glasom izgovorih :

    “Materice”.

    Tresu mi se ruke sa kojima pokušavam da prikrijem dugmad koja mi nedostaju. Ona se opet sagnu, nasemeja se i blagim glasom mi reče da joj je u kući poklon. Uhvati mi za ruku koja prestade drhtati ali na obrazima mi beše toplo.

    Upita me za ime a ja joj rekoh Miloš ponosno, jer sam imao ime kao naš knez. Ona me pogleda i stegnu mi ruku još malo jače i pribije je uz sebe.

    “Miloš. Veliko ime za velikog dečaka.”

    Izgovorila je moje ime prvi put. I još lepše je zvučalo kada ga ona kaže. Iskoristih momenat hodanja do njene kuće da ponovo budan utonem u san.

    San u kojoj ću joj reći mama, san u kojoj mi noge neće biti slabe od gladi već će poskakivati, san u kojoj mi hladnoća neće obuzimati telo, san u kojem me neće zvati imenom, san u kojem će me i na Materice nazvati SINOM.

    Autor: Aleksandar od Beograda