„Što u Hrista skupljaš prste, kada te ja punom šakom mogu darivati, Ermile? Puna šaka bogatstva bolja je nego stege oko ruku.“
Ermila su na kolenima držali vojnici pred carem Likinijem, ne dajući mu da se slučajno uspravi i na nogama obrati caru.
„Care, što prosipaš bogatstvo kada mi bogatstvo ne daješ? Care, ispružiću šaku ako mi u nju staviš bogatstvo vere i ljubavi. Neće ti trebati ova deca da me na pokornost teraju — ja ću se sam pokloniti.“
Car se nasmeja i reče Ermilu:
„Od mog bogatstva, Ermile, možeš sutra bogato jesti i piti. To li zoveš siromaštvom — kad se hranom kupuje život?“
A Ermil mu odgovori:
„Ti koji se carem zoveš, a car nisi.
Ti koji bogatstvo daruješ, a bogatstva nemaš.
Ti koji misliš da bogato jedeš, a stomak ti je uvek prazan.
Ja se hrišćaninom zovem — i ti me tako zoveš.
Ja bogatstvo imam, a ti tražiš da ga se odreknem.
Istu pogaču tri dana kusam, a sit sam uvek.
Ko je ovde bogat, a ko siromah?“
Car se razgnevi i naredi da Ermila odvedu na mučenje. Mladi vojnik koji je među onima držao Ermila na kolenima ne mogaše gledati stradanje, pa izađe iz odaje. Pozvaše ga potom, po imenu Stratonik, da odvede Ermila u ćeliju.
Stratonik je čuvao Ermilovu tamnicu, ali nije mogao ćutati te ga upita:
„Kako će ti, hrišćanine, vera sutra pomoći kada mač tvoj život u grob spusti?“
Izmučeni Ermil mu reče:
„Za tebe je to smrt, dete, i kraj. Za mene — povratak kući.“
Stratonik obori glavu, koplje mu ispadne pred noge i on reče:
„Nemam veru kao ti, Ermile, ali želim sa verom da se vratim kući.“
Čuvši to, drugi stražari baciše Stratonika u ćeliju zajedno s Ermilom.
„Ne boj se, dete. Vezivaće naša tela jer žele vezati veru. Misle da će nas Dunav pokriti, ali će nas Gospod otkriti. Oni će i dalje gledati Singidunum sa zemlje. Mi ćemo sutra Singidunum gledati sa visina.“
Autor: Aleksandar od Beograda
( Cela priča je ishod autorove slobode i mašte )
