Institucije nisu precenjene. One samo žive po zgradama za koje ne plaćaju kiriju, ali kirija stiže građanima na naplatu jer tako znaju da bi trebalo da postoje. Zgrade imaju table, hodnike, kancelarije, pečate i ljude koji primaju platu da bi institucija postojala. Samo još niko nije objasnio zašto građanin mora da je traži kada problem se na televiziji rešava jednim pozivom. Mi to znamo ali sada imamo i uživo prenos. Čak i bolesni partijski pripadnici idu preko reda uživo.
Tako smo dobili državu sa dve brzine. Jedna je za obične građane i nju pokreću redni brojevi, šalterska stakla, molbe, rokovi, komisije i čuveno „nije u našoj nadležnosti“. Druga je za odabrane i nju pokreće telefon uživo. Prva ima procedure, druga ima broj. Prva čeka, druga se javlja.
Ovog leta to je postalo posebno očigledno. Dok traje turneja „lagao sam vas u svakom sokaku“, iz sokaka u sokak polako saznajemo kako funkcioniše država kada se ugase kamere. Za posao se skupljaju glasovi. Ako ih ima dovoljno, ima i posla. Ako ih nema dovoljno, onda, moj bajo, nema posla. Nisi ti bitan. Bitan je rezultat. Još preciznije – rezultat koji si doneo onome ko odlučuje ko će sutra sedeti za stolom.
Pa tako na jedno radno mesto stigne trideset pripadnika botovske garde. Ne zato što je otvoreno trideset radnih mesta, nego zato što očigledno jedno radno mesto može da bude veoma prostrano kada treba smestiti zaslužne. Jedan radi, drugi gledaju, treći komentariše, četvrti lajkuje, a preostalih dvadeset šest valjda čuva instituciju od toga da neko slučajno počne da radi bez prethodnog političkog odobrenja. Uostalom, nije posao da se radi. Posao je nagrada za dobro ponašanje.
A onda u sokak stigne „čim zinem lažem“ i objasni narodu da građani neće da rade. Lenji su. Neće posao. Neće da se potrude. Samo što se u toj priči nekako zaboravi jedna sitnica: Kažu da građani neće da rade. Zanimljivo je da se to najčešće govori tamo gde je posao već dobio onaj ko je trebalo da ga dobije ili ti dobiju. Teško je biti dovoljno vredan za posao koji je dobio neko pre nego što je konkurs raspisan. Još je teže biti proglašen lenjim zato što nisi uspeo da pobediš čoveka koji je koji je „drug član“ koji zna da botuje.
A imamo mi i novih građana. Čudna sorta. Pojave se na papiru, uredno upisani, spremni da ispune svoju građansku dužnost, čak i kada ih više nema među živima. Kod nas očigledno ni smrt nije dovoljan razlog da građanin odustane od izbora. Groblje ćuti, birački spisak govori, a institucija se pravi da ne čuje. Kada mrtav čovek dobije biračko pravo, živom čoveku ostaje samo da dokaže da je stvarno živ.
I sve to vreme institucije mirno žive u svojim zgradama. Ne plaćaju kiriju, ne plaćaju struju iz svog džepa, ne plaćaju porez, ne čekaju platu i ne stoje pred šalterom da dokažu da postoje. Građani to rade umesto njih. Građanin plaća državu da bi država mogla da mu objasni da nije nadležna. A kada neko ipak jeste nadležan, onda se ispostavi da nema pravo da odlučuje. Ali ako se stvar reši jednim telefonskim pozivom, pravo odjednom postane veoma rastegljiva kategorija.
Jedan poziv rešava posao. Jedan poziv rešava banderu. Jedan poziv rešava čoveka. Samo se za instituciju nekako uvek traži obrazac, procedura, nadležnost i rok. Ispada da je najsporija stvar u državi upravo ono što je najskuplje plaćeno – institucija.
Zato nije problem što institucije ne rade. Mnogo je veći problem što se pokazuje da mogu da ne rade, a da država ipak funkcioniše. Samo funkcioniše drugačije. Funkcioniše po sistemu u kojem građanin plaća instituciju, institucija čeka poziv, poziv čeka čoveka, čovek čeka posao, a posao čeka glas.
Kod nas se više ne pita ko je nadležan da reši problem. Pita se ko je nadležan da pozove onoga ko će ga rešiti.
I možda je upravo zato priča o lenjosti građana toliko zgodna. Jer ako građaninu kažeš da je lenj, ne moraš da mu kažeš zašto je neko drugi zaposlen. Ako kažeš da ljudi neće da rade, ne moraš da objasniš zašto trideset ljudi sedi na jednom mestu. Ako kažeš da institucije postoje, ne moraš da objasniš zašto ih neko zaobilazi.
A ako dovoljno dugo ponavljaš da sve funkcioniše, možda će jednog dana i zgrada institucije poverovati da je institucija.
Samo građanin neće.
On zna ko mu šalje račun.
I zna da vlast, može da nema institucije, ali nikada nema problem da naplati cenu njihovog postojanja.
