Beograd je nekada imao ulice, kafane, redakcije. Danas ima „feed“. Svi govore, svi komentarišu, svi su svedoci. Ali niko ne vidi ništa. Ljudi reaguju pre nego što misle. Deluju pre nego što prime poruku. I stalno čekaju potvrdu — lajk, share, view.
Društvene mreže su kao trg u centru grada, samo što su svi na njemu istovremeno, a niko ne razgovara. Svaki problem postaje hit, svaka tragedija – emotikon, svaka pobeda – selfi. Grad je tu, ali ti ga ne dodiruješ. Samo ga skroluješ.
Najveća ironija je što je najveća sloboda – pravo da pišeš – postala najveći zatvor. Svako je autor, kritičar, komentator i publika. Ali retko ko je mislio. Retko ko je osećao.
I dok kliknemo „like“, grad se menja. Dok delimo link, neko donosi odluku. Dok pratimo story, grad nestaje u tišini koja ne ostavlja trag.
Društvene mreže su ogledalo Beograda: bučne, svetle, dostupne. Ali refleksija je iskrivljena. Pravi grad ostaje između redova, u tišini koju ne delimo.
