U starim vremenima, kad je vera bila mlada, a carstva silna i surova, po maloazijskoj zemlji pročuo se jedan mladić po imenu Platon. Nije bio od velikoga roda ni od visokoga zvanja, ali je u njegovoj duši gorela svetlost kakva se retko viđa među ljudima.
Kažu da je od malena bio tih, ali odvažan, i da mu je oko uvek gledalo pravo, kao da vidi ono što je drugima skriveno. Kuda god bi prošao, ljudi su osećali neku blagu toplinu, kao da je sa njim prisutan neko veći od čoveka. A on je svakome govorio samo jedno:
„Čovek ne živi od sile, nego od istine. Ko istinu izgubi, ništa mu ne ostaje.“
Stradanje mladog ispovednika
Kad je nastalo vreme gonjenja hrišćana, gradovi su se zatresli od straha. Vojnici su tražili ispovednike, a sudije su čekale da slome one koji neće da se poklone carevim idolima.
Tako je i Platon bio doveden pred upravitelja. Mladi, snažan, lepog lica – videlo se da bi carska služba mogla da ga ukrasi kao sjajni dragulj. Upravitelj ga je gledao i mislio u sebi: „Šteta je ovakvog mladića izgubiti.“
– Pokloni se idolima i biće ti sve dato, rekao mu je.
Platon se blago nasmešio, kao da razgovara sa detetom, a ne sa silnikom.
– Ne mogu da se poklonim kamenu, gospodaru. Samo se živome Bogu klanjam.
Od tih reči sudnica je zanemela. Upravitelj se namrštio, pa ga ponovo savetovao, lepim rečima, pa pretnjama, pa obećanjima. Ali Platon je ostajao miran kao kamen na kome vekovi stoje.
Kažu da su mučitelji bili zbunjeni: kako to da jedan mladić, koji tek što je cvet u sebi otvorio, ne drhti ni pred mukama, ni pred smrću? Ali Platonu je u srcu odzvanjalo:
„Istina se ne prodaje za život. Život se daje za istinu.“
Čudo u tamnici
Noći u tamnici bile su duge. Vezan za stub, izranjavan, Platon je tiho pevao psalme. I svedoče ljudi koji su čuvali tamnicu da su u gluvo doba noći videli kako iz njegove ćelije sija neka blaga svetlost, kao zvezda zarobljena među kamenjem.
Jedan stražar je, kažu, otvorio vrata da proveri šta se događa. Na podu je video mladića kako se moli, a nad njegovim glavom pluta neki tihi zlatni plamen, koji nije goreo, već svetlio.
Stražar je pao na kolena, ali ga je Platon zaustavio:
– Ne klanjaj se meni. Klanjaj se Bogu koji sve omekšava – i kamen i ljudsko srce.
Kruna mučeništva
Kad je došao poslednji dan, Platon je izveden pred narod. Kazna je bila smrt. Ali on nije išao kao osuđenik. Išao je kao da ide u susret najvećoj radosti.
Kada je mač podignut, Platon je samo prošaputao:
„Gospode, primi moju dušu kao zrno u svoju večnu žitnicu.“
I mladić je postao mučenik.
Tada, kako priča narod, nebo je na trenutak zasijalo kao da ga je grom obasjao – ali bez zvuka, bez oblaka, bez oluje. Samo jedan kratak, svetli sjaj.
Pamćenje među ljudima
Posle stradanja, hrišćani su skupili njegove mošti i čuvali ih kao najveće blago. Mnogi su svedočili o isceljenjima i čudima, naročito o smelosti i snazi koju dobijaju kad se pomole ovom mladom ispovedniku.
A u narodu je ostala izreka:
„Seti se Platona – i nemoj da se bojiš.“
Jer Sveti mučenik Platon, iako mlad po godinama, postao je starešina hrabrosti i čuvar istine.
Foto:ilustracja/pixabay
