Kažu da je jedan starac iz Rajkovića, zvali su ga Stojimir Gorski, umeo da sluša planinu kao što drugi slušaju vetar. Govorio je da svaka stena ima svoje „srce“ – ne živo naravno, ali ritam, udarac, neku vrstu odjeka koji samo retki mogu da čuju.
Jednog proleća zemlja je počela da podrhtava. Ne mnogo, ali dovoljno da seljani pomisle da će se brdo obrušiti. Stojimir je sišao do Mionice i rekao:
„Planina diše teško. Treba je umiriti.“
Ljudi su ga gledali kao ludaka, ali krenuše za njim iz radoznalosti. Došli su do velike stene za koju niko nije mario. Stojimir je kleknuo, prislonio uvo i osmehnuo se:
„Ne bojte se. Brdo nije ljuto — samo je žedno.“
Poveo ih je do starog, zatrpanog izvora koji su davno napustili. Kada su ga otkopali, voda je potekla iznenađujuće snažno, kao reka oslobođena iz zatvora. Tlo je prestalo da podrhtava.
Stojimir je samo rekao:
„Gde planina pije, tu zemlja miruje.“
Kažu da je to bio jedini put da je Mionica „čula“ svoje brdo kako kuca – kroz uvo jednog starca koji je znao više od knjiga i više od nauke.
Foto: Ilustracija/ Aleksandar od Beograda
