U proleće 1993. godine, svet ženskog tenisa nije imao dilemu: Monika Seleš je bila sila koju niko nije mogao da zaustavi. Dete iz Novog Sada, čudo sa dvostrukim bekhendom i osmehom koji je skrivao neumornu glad za pobedom, osvojila je sve — i to više puta. Tri titule u Parizu zaredom, dve u Melburnu, dve u Njujorku… a tek je napunila devetnaest.
U januaru te godine, u finalu Australijan opena, ponovo je nadigrala Štefi Graf, što je bio treći put da je pobedila Nemicu u finalu grend slema. Posle toga, u martu, u Čikagu, pala je i velika Martina Navratilova. Bilo je jasno: Monika ulazi u eru u kojoj će ona, a ne iko drugi, određivati ritam ženskog tenisa.
Ali sve što se gradilo godinama, moglo je stati u jedan treptaj — u jedan zlokobni bljesak metala.
Hamburg. 30. april 1993.
Četvrtfinale protiv Magdalene Maleeve. Običan meč, običan popodne, običan minut pauze između gemova. Monika je sela. Publika je tiho brujala. Teniski teren je bio u onoj kratkoj napon-samo-što-se-energija-nije-vratila tišini.
I tada, iz sredine tribine, iskoračio je čovek. Niko nije obraćao pažnju — navijači se nekad kreću. Ali ovaj je išao brzo. Suviše brzo. I suviše pravo.
Pre nego što je iko stigao da reaguje, metalni nož bljesnuo je na suncu.
Udah. Paukova mreža bola u leđima.
Monikin krik.
Panika koja se preliva preko tribina.
I tren u kome se svet tenisa prepolovio.
Ubola ju je oštrica duga 13 milimetara, pravo između lopatica. Nije bio politički motiv. Nije bio slučaj. Bio je opsesivni navijač. Čovek koji je želeo da povredi Seleš samo zato da bi njegova miljenica — Graf — ponovo bila broj jedan. Motivi su bili bolesni, izvitopereni, i neshvatljivo banalni. Nemačke vlasti kasnije su ga nazvale “psihološki abnormalnim”.
Moniku su hitno prevezli u bolnicu. Rana je bila površinska, ali psihička — duboka kao rov.
Nije se vratila tenisu dve godine.
Dve godine tišine, depresije, straha, poremećaja u ishrani.
Dve godine u kojima je tenis, sport koji je najviše volela, iznenada postao mesto opasnosti.
Najbolnije od svega — njen napadač nikada nije otišao u zatvor. Dobio je dve godine uslovno i obavezno psihološko lečenje. Manje vremena nego što je Monika provela van terena.
„Ne bih se osećala bezbedno da se vratim u Nemačku”, govorila je. „Ne predviđam da će se to desiti.“
U međuvremenu, svet je reagovao onako kako sport ponekad zna — nežno i glasno.
Jedan mali bend iz Melburna, Young Elders, poslao joj je pesmu: Fly Monica Fly. Pomogla joj je da izdrži. A kada se 1996. vratila na Australijan open i osvojila ga — upoznala je bend. Njihova pesma postala je deo njene priče.
Druge pesme će doći: “Monika”, “Seles”… umetnici će pokušati da zabeleže bol, nepravdu, borbu. Teniska federacija će predložiti zamrzavanje njene rang liste, ali igračice — 16 od 17 — odbiće. Samo jedna neće glasati protiv: Gabrijela Sabatini.
Posle tog dana, ništa više nije bilo isto.
Ne za Moniku.
Ne za tenis.
Ne za publiku koja je shvatila koliko je jedan teren izložen.
Ostaje činjenica: od svih šampionskih pobeda koje je ostvarila, ona najvažnija nije bila na terenu, već van njega — kada je odlučila da se vrati. Ne kao broj jedan. Ne kao nepobediva mašina. Već kao čovek koji je preživeo nešto što nijedan sportista nikada ne bi trebalo da doživi.
A svet je mogao samo da ponovi refren pesme koja ju je podigla:
Fly, Monica, fly.
Jer šampioni ustaju čak i onda kada svet misli da neće.
Foto: Ilustracija/ pixabay
