U Beogradu, ispred ograde Narodne skupštine, od juče, 2. novembra, sedi jedna majka.
Ispred nje — slika mladića i glas koji ne prestaje da traži:
„Hoću istinu i pravdu za svoje dete.“
Njeno ime je Dijana Hrka, majka Stefana Hrke, jednog od šesnaestoro poginulih u tragediji kada je pre godinu dana pala nadstrešnica na novosadskoj Železničkoj stanici.
Od tada, njen život se srušio zajedno sa tim betonom, ali iz ruševina tuge izrasla je tiha, ali nepokolebljiva odlučnost — da ne pusti da sve to padne u zaborav.
„Moram da znam ko je ubio moje dete, ko je ubio šesnaest ljudi. Mora neko da odgovara za ovo“, rekla je Dijana dan ranije, na komemoraciji u Novom Sadu.
Te reči, izgovorene glasom koji se prelama između bola i prkosa, sada odzvanjaju novembarskim vazduhom u centru Beograda — među automobilima, policijom, prolaznicima koji zastanu, i onima koji okreću glavu.
Šator umesto doma
U 11.52 — tačno u trenutku kada se prošle godine dogodila tragedija — Dijana je stigla ispred Skupštine Srbije.
Policija joj nije dozvolila da se popne na stepenište. Ostala je kod ograde, gde su joj prijatelji doneli mali šator i vreću za spavanje.
„Spremna sam na sve“, rekla je. „Rekla sam sebi, ako ova vlast ništa ne uradi do kraja oktobra, počinjem štrajk glađu. Jer više ne vidim nijedan drugi način da se ovde nešto promeni, da se nešto reši.“
Te izgovorene reči, odzvanjaju kao udarac u metalnu ogradu pored nje.
Uz nju su došli student, veteran i sugrađani.
„Studenti me održavaju u životu“, rekla je ranije.
Napetost i tišina
Kako se dan bližio večeri, atmosfera oko Skupštine postajala je sve napetija.
Mir nije dugo trajao. Kod lokala Ćacilend počeli su da se okupljaju i pristalice režima, dok su sa druge strane pristizali građani koji su došli da pruže podršku majci Dijani.
U 18.20 pojavila se žandarmerija. Policija je stajala između dve grupe — ali pogledima okrenuta prema građanima.
Nekoliko sati ranije, Nenad Sekulić, doktor ekoloških nauka i član grupe „Hodam za studente“, napadnut je od strane muškarca iz pravca Ćacilenda. Davljen je, otet mu je telefon.
U 19.05 iz pravca Ćacilenda poletjele su flaše, petarde, baklje.
Policija nije reagovala. Među građanima prkos i inat, ali i odlučnost da ostanu.
„Molim vas, zaustavite ovo!“, zavapila je Dijana, dok su pirotehnička sredstva letela preko ograde, padajući blizu sugrađana koji su pružali podršku majci Dijani..
Neki su pokušali da je sklone u stranu, ali ona je ostala.
U 19.18 neredi su se rasplamsali. Stolice, flaše, dimne bombe.
Ipak, građani su ostali — mirno, dostojanstveno.
Oko 19.47 nasilje je nakratko utihnulo.
U 21.07 ponovo pirotehnika, stolice I razni predmeti ka sugrađanima.
Majka kao svedok i simbol
Dijana Hrka ne traži sažaljenje.
Traži istinu. Traži da vlast izgovori ono što svi znaju, a ćute sakriveni, i misleći da su zaštićeni, šatorima mržnje..
Tragedija koja joj je uzela sina postala je ogledalo jedne vlasti u kojoj se odgovornost premešta, krivica razvodnjava, a tuga ostaje poušava da se pretvori u privatnu stvar.
Ali njen šator kraj Skupštine to više ne dozvoljava.
To mesto, obeleženo suzama i upornošću, postalo je mesto sećanja i otpora.
Mesto na kojem se obična majka pretvara u simbol — ne zato što je htela, već zato što nije imala izbora.
„Ne idem dok ne saznam istinu“, kaže.
I dok Beograd tone u noć, svetla automobila presijavaju se na plastičnom šatoru u kojem sedi jedna majka.
Za Stefana. Za šesnaest izgubljenih života.
Za sve nas koji još verujemo da pravda, negde, diše.
