Istorija kada se piše uvek je u glavnom fokusu vladar i od pisca zavisi kako će da prenese određene istorijske činjenice. Interesantno je što na velika televizijska vrata dolaze istorijske ličnosti o kojima se ima šta reći ali ne onako kako se prikazuje. Kada se prikazuje samo „leva ruka“, naučio sam u životu, to je u najavi neki trik. Možda neki žive od iluzija govornika ( političara ), ali ja sam navikao na realnost svog novčanika koji mi uvek govori istinu.
Ljutimo se kada nam drugi prekrajaju istoriju ali kako nazvati one koji pripadaju sa naših prostora i to rade? Veoma domišljato polako se novim generacijama ubacuje doza „ljudskosti“ određenih istorijskih ličnosti i zaboravljaju žrtve jer vladar je bitan. Vladar je bitan jer on uvek ima viljušku, a narod u priči je srećan ako može nešto da izdvoji na kašiku. Možda i za neku godinu žrtve koje su se borili da svi jedemo na viljušku postanu izdajnici, a vladar tragična ličnost kojoj treba podići spomenik kako bi smo mu se odužili. „Odužiće“ se buduće vlasti svim vladarima ali ko će se odužiti narodu?
Svaki vladar zna ime svojih ministara, ali da li zna ime žene koja se vraća iz treće smene i usput svraća u pekaru kako bi kupila užinu za svoju decu. Svaki vladar zna koliko mu je bogatstvo, ali da li vladar zna ko su prvi penzineri ispred pošte koji čekaju da dobiju penziju kako bi platili račune, pa ako nešto ostane da daju unucima. Svaki vladar zna u kojim stanovima i kućama žive njegovi najbliži saradnici, a da li zna ime ljudi kojima u stanovi i kuće oduzeti jer nisu imali da plaćaju račune.
Svaki vladar zna da kaže država ali da li zna ime naroda?
Autor: Aleksandar od Beograda
