„Šta ti fali?“ Jedno od onih pitanja na koje čovek često nema pravi odgovor. Ne zato što ne zna šta mu nedostaje, već zato što je teško objasniti nešto što se ne vidi. Imaš posao, imaš gde da živiš, imaš porodicu, prijatelje, automobil, možda i nešto ušteđevine. Nisi gladan, nisi bez krova nad glavom i nemaš neki veliki problem koji bi drugima bio dovoljno razumljiv da objasni tvoje nezadovoljstvo. I onda, kada kažeš da nisi srećan, neko te pogleda kao da si upravo izgovorio nešto nedopustivo: „Šta ti fali?“
Kao da čovek mora da ima dovoljno veliki razlog da bi imao pravo da mu nešto nije dobro. Kao da se nezadovoljstvo može opravdati samo velikom nesrećom. Ako nemaš novca, svi razumeju. Ako nemaš posao, razumeju. Ako si bolestan, razumeju. Ali ako imaš sve ono što su ti govorili da treba da želiš, onda bi trebalo da budeš zadovoljan. Čak i zahvalan. I možda tu počinje jedna od najvećih zabuna u našem odnosu prema životu: počeli smo da mešamo zahvalnost sa zadovoljstvom.
Čovek može biti zahvalan za ono što ima i istovremeno želeti da nešto promeni. Te dve stvari nisu suprotne. Možeš voleti svoju porodicu, a ipak priznati da se u sopstvenom životu osećaš izgubljeno. Možeš ceniti posao koji ti omogućava da živiš, a ipak shvatiti da te taj posao više ne ispunjava. Možeš imati dobre prijatelje, a ipak osećati neku vrstu usamljenosti koju ne umeš da objasniš. Možeš pogledati oko sebe i iskreno reći da nemaš razloga da se žališ, a onda ostati sam uveče i shvatiti da nešto ipak nedostaje.
Društvo nam često nudi vrlo jednostavno rešenje za takve osećaje: pogledaj kako drugi žive. Uvek postoji neko kome je gore. Neko nema posao, neko nema stan, neko nema zdravlje, neko nema porodicu. „Budi srećan što imaš to što imaš.“ I možda je ta rečenica ponekad korisna. Zaista treba umeti ceniti ono što imamo. Ali tuđa nesreća ne bi trebalo da bude dokaz da naša ne postoji. To što neko drugi pati više ne znači da ono što nas boli postaje nevažno.
Čovek koji ima krov nad glavom može biti usamljen. Čovek koji ima novac može biti nesrećan. Čovek koji ima porodicu može se osećati kao stranac u sopstvenoj kući. Čovek koji se tokom dana smeje i razgovara sa desetinama ljudi može uveče shvatiti da nema kome da kaže ono što zaista misli. To nije nezahvalnost. To je samo dokaz da čovek nije zbir svojih okolnosti i da unutrašnji život ne može uvek da se izmeri onim što se spolja vidi.
Možda smo upravo zato naučili da život posmatramo kao neku vrstu spiska. Imaš stan — dobro. Imaš platu — dobro. Imaš porodicu — dobro. Imaš automobil, putovanja, telefon, vikendicu, prijatelje — još bolje. I kada se sve sabere, trebalo bi da dobiješ srećnog čoveka. Ali čovek nije računovodstvena tabela. Ne možeš sabrati sve što poseduje i izračunati koliko bi trebalo da bude zadovoljan.
Nekada čoveku ne fali ništa što može da kupi.
Fali mu razgovor. Fali mu osećaj da njegov život ima smisla. Fali mu vreme. Fali mu bliskost. Fali mu nešto što je nekada imao pa izgubio. Fali mu hrabrost da prizna da više ne želi ono što je nekada želeo. A ponekad mu fali samo onaj čovek koji je nekada bio.
Možda je to i najteža vrsta nedostatka. Kada ne čezneš za nekim drugim čovekom, nekim mestom ili nekim prošlim vremenom, nego za sobom. Za onim sobom koji je imao više radoznalosti, više vremena, možda i više hrabrosti. Za čovekom koji nije stalno gledao na sat, koji nije svaku odluku merio kroz korist i koji je umeo da se raduje stvarima koje danas jedva primećuje.
A onda jednog dana neko pita: „Šta ti fali?“
Možda ti zaista ne fali ništa. Možda ti samo više ne odgovara život koji si nekada prihvatio kao svoj. Možda si se promenio, a život nije. Možda si predugo pokušavao da budeš ono što se od tebe očekuje, pa si negde usput zaboravio da pitaš sebe šta zapravo želiš.
I tu ne postoji jednostavan odgovor. Nekome zaista treba promena. Nekome odmor. Nekome razgovor. Nekome novi početak. Nekome možda samo malo vremena da se ponovo pronađe. A nekome će trebati hrabrost da prizna da problem nije u poslu, gradu, ljudima ili okolnostima, nego u tome što više ne prepoznaje sopstveni život.
Ne mora čovek odmah znati šta mu fali. Ponekad je dovoljno da sebi prizna da nešto nije kako treba. To priznanje nije nezahvalnost, niti je odbacivanje svega što imamo. To je možda prvi trenutak iskrenosti prema sebi.
Jer nije najveći problem kada čovek nema ono što želi. Mnogo je teže kada više ne zna šta želi. A možda je najteže kada ima sve ono što su mu drugi govorili da treba da želi, a ipak oseća da mu nešto nedostaje.
Zato, kada ti neko sledeći put kaže: „Šta ti fali?“, možda ne treba odmah da tražiš odgovor koji će njemu biti razumljiv. Možda prvo treba da ga potražiš sebi. Možda nećeš odmah znati. Možda ćeš čak dugo izbegavati to pitanje. Ali ponekad je dovoljno samo zastati i priznati sebi da pitanje postoji.
Jer čovek ne mora da bude nesrećan da bi poželeo drugačiji život. Ne mora da izgubi sve da bi shvatio da nešto želi da pronađe. I ne mora nikome da dokazuje da mu je dovoljno loše da bi imao pravo da kaže da više nije zadovoljan.
Ponekad čoveku ne fali ništa.
Samo mu fali onaj osećaj da je njegov život zaista njegov.
