Dana 1. novembra 2024. godine, u 11.52 časova, nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu se urušila i usmrtila šesnaest osoba. Trenutak urušavanja, zabeležen kamerama i očevicima, postao je jedan od najpotresnijih simbola savremene Srbije – simbol nemara, institucionalne neodgovornosti i dugogodišnjeg urušavanja javne bezbednosti.
Nesreća je u javnosti odmah izazvala sumnju da tragedija nije bila slučajna, već posledica sistemskog zanemarivanja infrastrukture, neprozirnih rekonstrukcija i politički uslovljenih javnih nabavki. U danima koji su usledili, zvanične reakcije vlasti bile su šture, odgovornost je razlivana kroz saopštenja, a konkretna imena i odluke nisu pominjani. Upravo u tom vakuumu odgovornosti počeli su da se formiraju prvi protesti.
Studenti, građanske inicijative i poljoprivrednici ubrzo su pokrenuli proteste u Novom Sadu, a zatim i u drugim gradovima Srbije. Zahtevi su se kretali od utvrđivanja krivične odgovornosti, preko ostavki nadležnih, do temeljne revizije infrastrukturnih projekata. Protesti su ubrzo poprimili i širi karakter – pad nadstrešnice više nije bio samo tragedija, već okidač za akumulirano društveno nezadovoljstvo.
Kako su blokade saobraćajnica postajale učestalije, pojavili su se i organizovani napadi na demonstrante. Grupe huligana, uz verbalne i fizičke napade, pokušavale su da razbiju okupljanja, što je dodatno radikalizovalo javnost i proizvelo snažan osećaj solidarnosti među učesnicima protesta.
U tom kontekstu, 22. decembra 2024. godine, organizovan je veliki protest na Trgu Slavija u Beogradu. Skup je predstavljao kulminaciju višenedeljnog nezadovoljstva i jasan odgovor na nasilje nad mirnim demonstrantima. Prema procenama organizacije Arhiv javnih skupova, protestu je prisustvovalo između 100.000 i 102.000 ljudi, što ga je u tom trenutku učinilo najmasovnijim protestom u istoriji Beograda i Srbije.
Iako je protest zvanično počeo u 16 časova, već sat vremena ranije prostor oko Slavije bio je ispunjen građanima i studentima. Autobusi ka centru grada bili su prepuni, a pešačke kolone su se neprekidno slivala ka trgu. Istovremeno, prijavljeni su slučajevi zaustavljanja vozova ka Beogradu i otkazivanja pojedinih autobuskih linija, što je u javnosti protumačeno kao pokušaj institucionalnog obeshrabrivanja masovnog dolaska.
Protest je, uprkos svemu, protekao mirno i bez incidenata. Jedan od najzapaženijih događaja bila je intervencija policije protiv traktora poljoprivrednika Zlatka Kokanovića, aktiviste inicijative Ne damo Jadar. Traktor, parkiran u blizini Slavije, uklonjen je uz prisustvo većeg broja policijskih službenika, uz obrazloženje o nepropisnom parkiranju. Ovaj čin, koji su učesnici protesta sarkastično nazvali „hapšenjem traktora“, postao je snažan simbol nesrazmere između državne sile i građanskog otpora.
Politički efekti protesta bili su višeslojni. Protestni pokret je dobio novu strukturu, širi društveni legitimitet i jasnije artikulisane zahteve. Pad nadstrešnice u Novom Sadu tako je postao više od tragedije – postao je prekretnica u odnosima između građana i države.