Novi spin da zamagli sva dešavanja ponovo zauzima centralno mesto u javnom prostoru. Kao i više puta do sada, u istom vremenskom okviru pojavljuje se niz koordinisanih poruka koje se prelivaju kroz medije, stvarajući utisak sinhronizovanog delovanja. Nije presudno šta je tačno rečeno, već kako se u istom trenutku oblikuje jedinstven narativ koji treba da preuzme primat nad činjenicama.
Možda je isti onaj koji je ranije najavljivao da će 15. mart biti trenutak „preloma“ i „sviranja kraja“, sada odlučio da isti efekat postigne kroz novu formu — kroz ponavljanje, kroz podizanje tenzije i kroz medijski odjek koji treba da deluje kao unapred pripremljena scena. U tom smislu, „sviranje u trubu bez zvuka“ postaje metafora stalnog političkog performansa u kojem je važniji utisak od realnog sadržaja, a poslednje note se uvek najslabije čuju.
Naravno, ovakvom narativu se istog dana priključuju i mediji koji otvoreno podržavaju vlast, što dodatno učvršćuje utisak da se ne radi o slučajnosti, već o organizovanom i usklađenom delovanju. Kada se u kratkom vremenskom periodu različiti kanali informisanja poklope u tonu i poruci, to više ne izgleda kao spontana reakcija, već kao pažljivo vođena komunikaciona strategija.
Ipak, suština problema nije samo u novom „spinu“, jer ovaj obrazac odavno nije nov. On je postao predvidljiv i gotovo rutinski. U njemu se ponavljaju iste tehnike: podizanje očekivanja, dramatizacija političkih datuma i stvaranje atmosfere vanrednog stanja u javnom prostoru, a zatim preusmeravanje pažnje kada se realnost ne uklapa u zacrtane okvire koji su u budućnosti neizbežni.
Reći ću ono što stalno ponavljam: Ne postoji scenario u kojem će trenutna vlast ostati.
Novi spin, dakle, nije tema sam po sebi, jer je u ovom obliku bio očekivan. Ono što jeste tema jeste kontinuitet političkih i medijskih metoda koje se koriste. Tehnike određenih negativnih ličnosti iz prošlosti u svrhu propagandnog oblikovanja narativa nisu teško uočljive kada postanu ponavljajući obrazac, baš kao što je lako prepoznati i sinhronizaciju različitih političkih aktera koji, iako formalno suprotstavljeni, u praksi često proizvode kompatibilne poruke.
Posebno je izražen paradoks u ponašanju dela opozicije, koja u jednom trenutku nastupa sa tvrdnjom da želi promenu vlasti, dok u drugom oblikuje poruke koje se uklapaju u širi politički okvir i agendu „evropskog puta“ kao univerzalnog odgovora na sva pitanja. Taj raskorak između deklarisanog i stvarnog delovanja stvara dodatnu konfuziju i doprinosi osećaju da se politička scena kreće u zatvorenom krugu. Zatvoreni krug koji ne prima građane jer su višak.
Na ovaj način kontrolisana opozicija i vlast ne pokušavaju da diskredituju samo studente, već sada i velikku masu građana koji jasno izražavaju želju da aktuelna vlast ode i ustupi mesto promeni. Taj deo javnosti, umesto da bude shvaćen kao signal političke realnosti, postaje predmet interpretacije, relativizacije i medijskog uokviravanja.
U takvom ambijentu dolazi do sinhronizacije narativa u kojoj vlast održava poslednje note političkog kontinuiteta, dok različiti akteri scene, svako iz svog ugla, učestvuju u održavanju istog intenziteta konflikta. Rezultat je javni prostor u kojem se stalno nešto „sprovodi“, „najavljuje“ i „objašnjava“, dok se suštinske promene ili odgovori na ključna pitanja ne pomeraju sa mesta.
Kod svakog sistema koji ulazi u fazu političke iscrpljenosti, obrasci postaju prepoznatljivi. I upravo u toj prepoznatljivosti leži i najveći paradoks — što je više spinova, to je manje stvarnog efekta, ali i više buke koja treba da prikrije prazninu u sadržaju. Buka postaje tišina, a tišina glasački listić.
I nikada ne zaboravite da kod svakog diktatora građani udaraju pendrek.
