Svoje dnevne grehove
ubacuješ u moje džepove.
Čuvam ih ko ljubav da mi poklanjaš,
a od mene to i dobijaš.
Zamegljen oči kao od mraza,
sve se nadam da je to samo faza.
Najteže je sakriti svoju bol,
jer ona ne čuje naređenje STOJ.
Gde ti nosiš svoju bol?
Oči tvoje ne pokazuju stid.
Udara bol u srce jer ono nema zid.
Hteo bih biti jak
Ali ja samo jedan vidim znak.
Možda je kriješ u dlanovima
i kada ja pakujem kofere i razmišljam o gradovima.
Gde ti kriješ bol?
Autor: Aleksandar od Beograda
