Beogradski sindikat izdao je pesmu novu, „Sindikalna priča“ ovu pesmu zovu. Publika je sada nezavisni žiri i ovu pesmu ulicama Beograda sada širi.
SINDIKALNA PRIČA
Refren:
Ulice pod nama, nebo iznad nas,
Naša priča, naši ljudi, ovo je naš grad!
BS je armija, pazi ovo sad,
Rokamo ga samo tvrdo, samo za naš grad!
Ulice pod nama, nebo iznad nas,
Naša priča, naši ljudi, ovo je naš grad!
Zastava se digla, na nebu sija znak,
Ajmo sada svi ko jedan pozdrav za klan!
Ovo je sindikalna priča, ne postoji slična,
S ovoliko šlifa, a i dalje tvrdo kida.
Ogromna ekipa u stopu nas tipra,
Deo znanje sipa, a deo sranja Vipre.
Parče kaldrme i neba je sve što nam treba,
Jedna reka, druga reka, Pobednik nas gleda.
Beograd centar sveta, Srbija – planeta,
Na svakom ćošku četa, ekipa na sve spremna.
Svakog leta nova generacija procveta,
Stiže nova pesma da se probude deca.
Da krenu svi ko jedan baš onuda kuda treba,
Na putu do čoveka, pa da bude kao nekad.
Kad su cvetale tikve i čitale se knjige,
Škole bile iste i za učene i dripce,
Mangupi kupili manire na treningu kod Ćire,
Jer tad je bilo važno kakav glas te bije.
Nosimo taj duh kao nešto sveto,
I kad blejimo u šteku i kad nešto sam preko.
Danas sve je meko, svi bi hteli med i mleko,
A pale u stranu pred najmanjim problemom.
Ajmo bradu gore, podigni to čelo,
Ispravi tu kičmu, ojačaj to telo,!
Ajmo narod ceo, ajmo sada smelo,
Svizajedno ko jedan, s reči na delo.
Refren
Napetost u vazduhu, opsadno je stanje,
Nekad smo za manje vlasti sekli glave,
Drhtale su Dahije na zveket naše sablje,
Ako treba opet ćemo da im jebemo mater.
Dobro ljudi, alo! Njih je samo malo,
Šaka zulumćara tlači ceo narod.
Zar ti nije stalo? Živimo ko talog,
Raduje te samo kada prave te budalom.
A nekad carstvo je drhtalo od Bogdana malog,
Koji život je dao vođen idealom.
Klinci se zarekli na grobu druga palog,
Mi nastavljamo tamo gde misle da je stalo.
I posle tolko godina mi i dalje smo u okovima,
I dalje smatraju nas robovima oni što izjednačavaju se sa bogovima.
Ovo je i dalje naša otadžbina, mi iz borbe se ne povlačimo,
Armiju za sobom pokrećemo svih naših ljudi potlačenih.
Mi se ne borimo za komfor, mi gorimo za dobro,
Ne trčimo za robom, nego do smrti za slobodom.
Niko od nas nije prorok, svako ima neki porok,
Svako je da padne morao da bi samog sebe spoznao.
I kad kažemo zajebi, mi se obraćamo sebi,
Jer da bi menjao druge, prvo sebe promeni.
Ajde ustani, kreni, klan će da te sledi,
Za istinu i ljubav, umirati vredi!
Foto: Facebook/Beogradski sindikat
