Predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvorio je pitanje budućnosti Beogradske arene izjavom da bi, umesto stalnog ulaganja države u njeno održavanje i obnovu, bilo najbolje da se objekat da na koncesiju. Prema njegovim rečima, privatni partner bi mogao da uloži oko 50 miliona evra u obnovu Arene, a zatim njome upravlja narednih 50 godina.
„Najbolje će da bude da je damo bilo kome na koncesiju, tender. Izvoli, daj 50 miliona evra, obnovi je, pa upravljaj njome narednih 50 godina“, rekao je Vučić.
Ubrzo je, međutim, iz Beogradske arene saopšteno da se objekat ne prodaje i da o prodaji nema pregovora. Time je formalno razjašnjena jedna stvar: Beogradska arena, prema dostupnim informacijama, nije predmet prodaje. Ali je istovremeno otvoreno mnogo ozbiljnije pitanje — šta bi dugoročna koncesija značila za jedan od najvažnijih sportskih i koncertnih objekata u Srbiji?
Jer koncesija nije prodaja, ali nije ni običan zakup.
Arena ostaje državna, ali bi neko drugi mogao da njome upravlja
Kod koncesije vlasništvo nad objektom ostaje javno, dok privatni partner dobija pravo da ga koristi i njime upravlja određeni broj godina, uz obavezu da investira, održava objekat i posluje pod uslovima definisanim ugovorom.
U ovom slučaju Vučićeva ideja je prilično jasna: privatni partner bi uložio oko 50 miliona evra u obnovu Arene, a zauzvrat bi dobio pravo da njome upravlja narednih pola veka.
Na papiru to može izgledati kao jednostavna računica. Grad ili država ne moraju odmah da izdvoje desetine miliona evra za obnovu, objekat se modernizuje, a privatni partner preuzima poslovni rizik.
Ali čim se postavi pitanje šta privatni partner dobija zauzvrat, računica postaje mnogo zanimljivija.
Jer niko neće dati 50 miliona evra da bi upravljao Arenom narednih 50 godina iz ljubavi prema beogradskoj arhitekturi.
Privatni investitor ulaže novac zato što očekuje da će ga kroz poslovanje vratiti i zaraditi.
I upravo je zato najvažnije pitanje cele priče: koliko zapravo vredi pravo da se Beogradskom arenom upravlja pola veka?
Pedeset miliona zvuči mnogo. Ali koliko je to godišnje?
Ako bi ulaganje zaista iznosilo 50 miliona evra, a koncesija trajala 50 godina, najjednostavnija računica pokazuje da je to prosečno milion evra godišnje.
Naravno, stvarna investicija ne funkcioniše tako jednostavno. Novac se ulaže unapred, postoje troškovi finansiranja, održavanja, amortizacije i poslovnog rizika. Ali ova računica ipak pokazuje zašto iznos od 50 miliona sam po sebi ne govori gotovo ništa o tome da li bi aranžman bio dobar ili loš za javni interes.
Pravo pitanje nije samo:
Ko će dati 50 miliona za Arenu?
Pravo pitanje je:
Šta dobija zauzvrat?
Ako privatni partner dobije pravo da 50 godina naplaćuje zakup prostora, organizuje koncerte i druge događaje, ostvaruje prihode od sponzora, reklama, ugostiteljstva, parkinga i drugih komercijalnih sadržaja, onda vrednost tog prava može biti višestruko veća od početnog ulaganja.
Zato se kod koncesije ne posmatra samo koliko neko ulaže u objekat. Posmatra se kompletna ekonomija koncesije.
Koliko plaća za pravo upravljanja? Koliko investira? Koliki prihod može da ostvaruje? Ko snosi troškove održavanja? Koliko se novca vraća javnom sektoru? I šta se događa kada koncesija istekne?
Arena nije obična poslovna zgrada
Beogradska arena ima jednu posebnost koju ne bi trebalo zanemariti.
Ona nije samo komercijalni prostor.
Arena je jedan od najvažnijih sportskih objekata u Srbiji, ali i prostor u kojem se održavaju veliki koncerti, međunarodna takmičenja, sajamski i drugi događaji.
Drugim rečima, njena vrednost nije samo u kvadratnim metrima i prihodima od zakupa.
Postoji i javni interes.
Šta će se dogoditi sa sportskim događajima ako privatnom koncesionaru bude isplativije da Arenu iznajmi za komercijalni događaj nego da je ustupi za sportsko takmičenje?
Ko će odlučivati koje manifestacije imaju prednost?
Da li će reprezentacija Srbije imati garantovane termine?
Da li će domaći klubovi moći da koriste Arenu pod uslovima koji su im dostupni danas?
Da li će cena zakupa biti određena tržištem ili će država kroz ugovor zaštititi određene kategorije korisnika?
To nisu tehnički detalji.
To su pitanja koja bi morala da budu rešena pre potpisivanja bilo kakvog ugovora.
A šta znači „narednih 50 godina“?
Ovaj deo Vučićeve izjave možda je i najzanimljiviji.
Pedeset godina je veoma dug period.
Dovoljno dug da se promeni nekoliko generacija političara, gradska vlast, država, tehnologija, način organizovanja sportskih događaja, muzička industrija i čitavo tržište zabave.
Kada danas potpišete ugovor na 50 godina, praktično odlučujete o imovini koju će koristiti ljudi koji još nisu ni rođeni.
Zato se ovakvi ugovori ne mogu posmatrati samo kroz pitanje šta će se dogoditi naredne dve ili tri godine.
Mora se postaviti pitanje kako će Arena izgledati 2040, 2050, 2060. ili 2070. godine i ko će tada imati obavezu da ulaže u nju.
Jer ako privatni partner uloži 50 miliona na početku, šta se događa za 15 godina kada bude potrebna nova velika rekonstrukcija?
Ko menja krov, instalacije, klimatizaciju, tribine, rasvetu, ozvučenje, bezbednosne sisteme?
Ko plaća tehnološku modernizaciju?
Ako koncesionar kaže da nova ulaganja nisu njegova obaveza, da li će država ponovo doći u situaciju iz koje sada pokušava da izađe?
Ako, s druge strane, ugovor precizno propiše buduća ulaganja privatnog partnera, onda se mora znati kako se ta ulaganja obračunavaju i šta koncesionar za njih dobija.
Sve to mora da bude zapisano u ugovoru, a ne ostavljeno dobroj volji budućih generacija.
„Mi ne umemo da je održavamo“ nije baš mala stvar
U Vučićevoj izjavi posebno je značajan deo u kojem govori o problemu održavanja.
Suština njegovog argumenta jeste da država napravi sportsku halu, a onda vremenom dođe u situaciju da nema dovoljno novca ili dobar model da je redovno obnavlja.
Ako je to problem, onda koncesija može biti legitimno rešenje.
Ali postoji jedna neprijatna činjenica koju bi trebalo priznati.
Ako je javna vlast napravila objekat koji nije uspela da održava kako treba, koncesija ne rešava automatski problem upravljanja javnom imovinom.
Ona ga samo prebacuje na drugog upravljača.
I zato bi možda važnije pitanje bilo: zašto Beograd ne može sam da napravi održiv poslovni model za objekat koji je jedan od najtraženijih prostora za velike događaje u zemlji?
Arena nije objekat koji zjapi prazan.
Naprotiv.
Veliki koncerti, sportska takmičenja i drugi događaji pokazuju da postoji tržište.
Ako postoji dovoljno potražnje da privatni investitor vidi interes da uloži 50 miliona evra i dobije pravo upravljanja na pola veka, onda očigledno postoji i potencijal da objekat bude profitabilan.
Pa se onda nameće logično pitanje: zašto bi taj profit narednih 50 godina trebalo prepustiti privatnom partneru, umesto da država ili Grad naprave model u kojem će deo tog prihoda ostati javnom sektoru?
Nije problem u koncesiji. Problem je u uslovima
Bilo bi pogrešno svaku koncesiju unapred proglasiti lošom.
Koncesije postoje širom sveta i mogu biti veoma koristan način da javni sektor dobije privatni kapital, znanje i efikasnije upravljanje.
Problem nastaje kada se javna imovina daje pod uslovima koji nisu dovoljno povoljni za javni interes.
Zato bi eventualni tender za Arenu morao da bude maksimalno transparentan.
Javnost bi trebalo da zna kolika je procenjena vrednost objekta i koncesionog prava, kolika je minimalna investicija, koliko traje koncesija, kolika je naknada koju privatni partner plaća državi ili Gradu, koji procenat prihoda pripada javnom sektoru i koje su obaveze koncesionara.
Mora se znati i šta se događa ako investitor ne ispuni obaveze.
Postoje li penali?
Može li ugovor da bude raskinut?
Ko kontroliše ulaganja?
Ko kontroliše prihode?
Da li država ima pravo uvida u poslovne knjige?
I najvažnije — šta se događa sa Arenom kada koncesija istekne?
Ko će zarađivati od Arene?
Ovo je možda najvažnije pitanje koje bi trebalo postaviti.
Beogradska arena je javna imovina.
Ako privatni partner uloži 50 miliona evra i zatim decenijama ostvaruje prihod od objekta, to može biti potpuno opravdano ako je koncesija dobro izračunata.
Ali javnost mora da zna koliko će država dobiti zauzvrat.
Jer ako privatni partner za 50 miliona evra dobije pravo da upravlja objektom 50 godina, a kroz tih 50 godina ostvari stotine miliona evra prihoda, onda početno ulaganje više nije najvažnija stavka.
Najvažnije postaje pitanje cene prava na upravljanje Arenom.
Drugim rečima, nije dovoljno pitati koliko košta obnova Arene.
Treba pitati koliko vredi mogućnost da neko 50 godina posluje u Areni.
To su dve potpuno različite stvari.
Arena ostaje naša. Ali ko će odlučivati šta se u njoj događa?
Zato je možda najpreciznije celu priču opisati ovako:
Arena se, prema sada dostupnim informacijama, ne prodaje. Ali se razmatra mogućnost da se privatnom partneru ustupi dugoročno upravljanje njome.
To je velika razlika u pravnom smislu.
Ali iz ugla građana postoji još važnije pitanje: koliko će javni sektor kontrolisati objekat koji formalno ostaje njegov, a kojim bi neko drugi upravljao pola veka?
Ako koncesija bude dobro pripremljena, javni partner može dobiti obnovljenu Arenu, privatni kapital, profesionalno upravljanje i dugoročan prihod.
Ako bude loše pripremljena, može se dogoditi suprotno: javna imovina ostaje javna samo formalno, dok privatni partner dobija najveći deo ekonomske koristi.
Zato se ova priča ne završava rečenicom „Arena se ne prodaje“.
Naprotiv.
Tek tada počinje.
Jer pitanje više nije samo ko je vlasnik Arene.
Pitanje je ko će narednih 50 godina odlučivati koliko Arena vredi, ko će od nje zarađivati, ko će u nju ulagati i koliko će od svega toga ostati Beogradu.
A ako već postoji privatni investitor spreman da uloži 50 miliona evra da bi dobio pravo upravljanja Arenom pola veka, onda bi bilo sasvim razumno da se prvo izračuna koliko bi Beograd mogao da zaradi kada bi tih istih 50 godina upravljao sopstvenom imovinom.
Jer javna imovina nije uspešna zato što je ostala javna na papiru.
Uspešna je tek kada javnost od nje ima korist.
Foto: arhiva / A.M
