Beograd dobija novi „integrisani bezbednosni sistem“. Zvuči moderno, gotovo kao naslov iz nekog futurističkog filma: komandni centri, veštačka inteligencija, pametne kamere, mobilne patrole, pozorničke jedinice, desetine novih stanica i hiljade angažovanih ljudi. Problem je što se iza jezika tehnologije i bezbednosti krije pitanje koje bi svako ozbiljno društvo moralo da postavi: gde prestaje zaštita građana, a počinje njihovo stalno nadgledanje?
Grad Beograd planira da privatnom partneru na deset godina poveri uspostavljanje i upravljanje sistemom čija je procenjena vrednost stotina miliona evra. Privatna kompanija bi finansirala izgradnju i opremanje sistema, a Grad bi joj godinama isplaćivao naknadu za „dostupnost usluge“. Drugim rečima, bezbednost građana postaje usluga koju grad kupuje od privatnika.
A kada bezbednost postane usluga, postavlja se pitanje: ko kontroliše kontrolore?
Prema planu, sistem bi uključivao komandne centre, video nadzor sa inteligentnom analizom slike, mobilne i pozorničke patrole, kao i oko 2.200 angažovanih ljudi. Njihova uloga, prema najavama, nije da zamene policiju, već da budu dodatni bezbednosni kapacitet koji će uočavati probleme i obaveštavati nadležne.
Ali upravo tu dolazimo do suštine problema.
Srbija već ima policiju. Ima komunalnu miliciju. Ima različite gradske službe, inspekcije i privatna obezbeđenja. Sada se uvodi još jedan sloj ljudi koji će pratiti, beležiti i procenjivati šta se dešava na ulicama.
Nije sporno da savremeni grad mora da koristi tehnologiju. Nije sporno ni da građani imaju pravo na bezbednost. Ali demokratsko društvo ne meri se samo brojem kamera koje postavlja, već i jasnim odgovorom na pitanje ko ih koristi, pod kojim pravilima i ko odgovara kada se pređe granica.
Jer kamera nije problem. Problem je sistem u kome kamera postaje zamena za poverenje.
Posebno zabrinjava činjenica da se kroz ovaj projekat otvara prostor za formiranje velike bezbednosne strukture van klasičnih institucija. Iako se formalno ne naziva policijom, građanima se nudi nešto što po funkciji počinje da liči na paralelni aparat: ljudi u uniformama, patrole na ulicama, nadzor, centri za praćenje i mogućnost stalnog prisustva nepoznatih službenika u svakodnevnom životu.
Pitanje nije samo ko će biti zaposleni u tom sistemu, već kakvi će biti kriterijumi, obuke, ovlašćenja i kontrolni mehanizmi.
Jer grad nije bezbedniji samo zato što ima više ljudi koji gledaju. Grad je bezbedniji kada građani znaju da institucije rade svoj posao.
Poseban paradoks je što se kao razlog za uvođenje sistema navode savremeni izazovi i potreba za efikasnijim reagovanjem, dok se istovremeno najveći deo odgovornosti prebacuje na privatnog partnera. Bezbednost, koja je jedna od osnovnih funkcija države i javnih institucija, tako ulazi u zonu ugovora, mesečnih naknada i poslovnih interesa.
Danas su to kamere oko škola. Sutra mogu biti proširene na druge javne prostore. Danas se prati bezbednost. Sutra se može postaviti pitanje ko sve ima pristup podacima i koliko dugo se oni čuvaju.
Istorija nas uči da se veliki sistemi kontrole gotovo nikada ne uvode pod parolom kontrole. Uvek dolaze sa lepšim nazivima: zaštita, sigurnost, prevencija, efikasnost.
Niko neće reći: „Uvodimo sistem za nadzor građana.“ Reći će: „Uvodimo moderan bezbednosni sistem.“
I upravo zato javnost mora da postavlja pitanja pre nego što sistem počne da radi.
Jer između bezbednog grada i grada u kome se svaki korak beleži postoji samo jedna granica — ona koju društvo odluči da neće preći.
A najveća opasnost nije kada država vidi građane.
Najveća opasnost je kada građani više ne mogu da vide državu.
