U javnosti se ponovo otvorilo staro pitanje koje na prvi pogled deluje tehnički, a zapravo je duboko političko i etičko: gde prestaje informisanje građana o zdravstvenom sistemu, a počinje promocija lekova?
Povod su izjave predsednika države o tome koji bi lekovi mogli imati niže cene u narednom periodu. U isto vreme, važeći propisi u Srbiji jasno zabranjuju reklamiranje lekova koji se izdaju na recept široj javnosti. Na papiru, sve izgleda uredno. U praksi — mnogo manje.
Zakon je nedvosmislen: lekovi na recept ne smeju se reklamirati u medijima, na bilbordima ili internetu. Oglašavanje je dozvoljeno samo u stručnoj medicinskoj i farmaceutskoj javnosti, dok se široj publici mogu promovisati isključivo OTC preparati, i to pod strogim uslovima Agencije za lekove i medicinska sredstva.
Logika iza takve zabrane je jednostavna: terapiju ne bi trebalo da određuje reklama, već lekar. Zdravstveni sistem, barem u teoriji, mora da bude zaštićen od tržišnog pritiska koji bi pacijente pretvarao u potrošače, a terapije u brendove.
Ali problem nastaje tamo gde zakon prestaje da bude precizan, a počinje politika.
Kada državni zvaničnik govori o tome koji će lekovi pojeftiniti, to formalno nije reklama. Država ne prodaje proizvod, već sprovodi zdravstvenu i ekonomsku politiku. U tom smislu, takve izjave spadaju u domen javnog informisanja.
Ipak, granica između informacije i promocije u realnosti je daleko tanja nego u zakonu. Kada se u javnom prostoru izdvoje konkretni lekovi kao oni čija će cena biti snižena, oni automatski dobijaju vidljivost koju drugi nemaju. U zemlji u kojoj građani često sami kupuju terapiju, ta vidljivost nije beznačajna.
Tu se otvara ključno pitanje: da li država, i kada ne “reklamira”, ipak utiče na tržište kroz izbor reči?
S jedne strane, javnost ima pravo da zna kako se troši novac iz budžeta i šta se menja u sistemu refundacije lekova. S druge strane, svako imenovanje konkretnih preparata u političkom obraćanju neizbežno proizvodi efekat preporuke, makar on bio nenameran.
Farmaceutska industrija, za razliku od političkog govora, funkcioniše po strogim pravilima oglašavanja upravo zato da bi se izbegla takva vrsta uticaja. Zato deluje paradoksalno da je privatnoj kompaniji zabranjeno da promoviše lekove na recept, dok država može da ih pominje bez sličnih ograničenja.
U toj razlici ne leži pravna greška, već sistemska asimetrija: zakon štiti pacijenta od tržišta, ali ne i od politike.
Na kraju, ostaje utisak da se granica između informisanja i promocije ne briše zbog kršenja zakona, već zbog prirode javnog govora. A u toj sivoj zoni, lekovi prestaju da budu samo terapija — i postaju deo političke poruke.
I dok se propisi drže svoje jasnoće, praksa ostaje mnogo neurednija: između zdravstvene politike i javne percepcije, često ne stoji ništa osim – dobrog ili loše izabranog imena u rečenici.
Foto: Ilustracija/ pixabay
