Komšije se više ne pozdravljaju.
Čekaju da ih spoji neka grupa na Viberu.
Red ispred šaltera je jedino mesto gde građani još veruju u jednakost.
U autobusu svi gledaju u telefone.
Valjda da ne vide gde su stigli.
Kafa je poskupela.
Srećom, ogovaranje je i dalje besplatno.
Beograđani vole brzu hranu.
Zato sporo vraćaju kredite.
Najveća gužva u gradu je između plate i računa.
Kod nas je svaki drugi čovek stručnjak.
Ovaj prvi još ćuti.
Lift u zgradi se pokvario.
Sad se komšije ponovo poznaju.
Pola Beograda je na dijeti.
Druga polovina čeka platu.
U gradu svi nekud žure.
Kao da je neko već stigao.
Najstabilnija stvar u Srbiji su poskupljenja.
Nikad ne kasne.
Kad Beograđanin kaže „tu sam za pet minuta“,
to je više izraz nade nego procena vremena.
Nekad se išlo kod psihologa.
Danas je dovoljan jedan slobodan sto u kafiću.
Beograd ima milion stanovnika.
I dva miliona saobraćajnih stručnjaka.
U prodavnici više ne gledam rok trajanja.
Prvo proverim cenu.
Kod nas se vreme ne meri satima.
Nego brojem crvenih semafora.
Najveći luksuz u Beogradu više nije stan.
Nego miran komšija.
Beograđani ne vole tračeve.
Zato ih odmah prenesu dalje.
U ovoj zemlji jedino vreme leti.
Sve ostalo stoji u redu.