Pre nego što sam naučio da objašnjavam sebe, morao sam da naučim da se sećam.
A ako postoji mesto gde sam to naučio bez reči, onda je to Narodni muzej.
On stoji na mom Trgu, ali nikada nije bio trgovački.
Bio je tiha kuća mog pamćenja.
Dok su oko njega prolazile parade, protesti, zakazani sastanci i propuštene prilike,
on je ćutao i čuvao.
U njemu sam složio ono što sam bio pre nego što sam znao ko sam.
Kamen i bronzu, boje i kosti, ikone i oružje, poteze ruke i tragove krvi.
Sve ono što se ne nosi po džepovima, ali bez čega se ne ide dalje.
Tu sam naučio strpljenje.
Vreme u Narodnom muzeju ne ide pravo — ono kruži.
Jedan korak te vodi u praistoriju, drugi u rat, treći u tišinu pred slikom koja te gleda duže nego što ti gledaš nju.
Sećam se koraka koji odjekuju.
Uvek su tiši nego napolju, kao da ljudi instinktivno znaju gde su ušli.
Ovde se ne viče, ovde se ne žuri.
Ovde se stoji pred predmetom i pita se: kako je ovo preživelo?
Video sam generacije kako prolaze mojim salama.
Decu koja dosadno vuku roditelje, pa se iznenada zaustave.
Starce koji ne čitaju natpise, jer se sećaju.
Strance koji traže objašnjenja, a dobiju osećaj.
Narodni muzej me je učio da identitet nije parola.
On je sloj preko sloja.
Ogrebotina, popravka, pukotina, sjaj.
Bilo je godina kada su mu vrata bila zatvorena.
Tada sam shvatio koliko je tišina opasna kad nema gde da se skloni.
Grad bez sećanja počne da ponavlja iste greške, samo glasnije.
Kad se ponovo otvorio, nisam slavio.
Samo sam odahnuo.
Kao čovek koji je našao staru fotografiju i shvatio da još uvek liči na sebe.
Ja sam Beograd.
I dok god imam mesto gde prošlost ne mora da se brani,
gde umetnost ne objašnjava,
gde istorija ne viče,
znaću da nisam zaboravio ko sam bio —
i da još uvek imam pravo da budem ono što dolazi.
Narodni muzej nije moj ponos.
On je moja memorija.
Aleksandar od Beograda
