U stara vremena, kada su zvezde bile bliže zemlji, a ljudi slušali šapat anđela bolje nego što danas slušaju jedni druge, živeo je u Kapernaumu carinik po imenu Levi, sin Alfejev. Sedeo je svakog dana na kamenoj straži pored puta, beležio dugove i primao novac koji niko nije voleo da da, a još manje da gleda. Govorili su da carinici broje tuđe grehe za tuđi grošec, zato je Levi bio čovek koji nosi mnogo tuđih tegoba, a najmanje svojih radosti.
Ali jednog jutra, kada sunce još nije raščešljalo svetlost po morskoj površini, pored njega je prošao neobičan čovek — tih, ali kao da mu je korak odzvanjao u samom srcu tvorevine. Bio je to Hristos. Pogledao je Levija duboko, kao što se gleda u vodu koja krije zrnca svetlosti.
I reče samo:
„Pođi za Mnom.“
U tom trenutku, kaže predanje, Levi je video pred sobom dva puta: jedan popločan zlatnicima, ali mračan i hladan, i drugi — siromašan i prašnjav, ali obasjan svetlošću koja nije bila od ovog sveta. Zato usta i krenu za Hristom. I od toga dana postade Matej — „Dar Božiji“.
Matejevo pero anđeli drže
Narodna priča kaže da je jedne noći, kada su apostoli već bili razasuti po svetu, Matej otvorio pergamente i počeo da zapisuje sve što je čuo i video od Hrista: čudesa, reči, priče, pouke, svaku iskru koja je izašla iz Učiteljevih usta.
Dok je pisao svoje Jevanđelje, dogodi se čudo:
anđeo mu se javi i tiho položi ruku nad njegovo pero. I od tada, gde god bi Matej napisao ime Hristovo, mastilo bi zasvetlelo kao zlato.
Pričalo se da su u pojedinim noćima pastiri videli kroz prozor njegove kelije kako se oko njegove glave javlja oreol tanak kao zlatna nitica, a da je povetarac, kad bi ušao u sobu, mirisao na tamjan.
Čudo u zemlji crnog sunca
Kada je propovedao po dalekoj Etiopiji, u zemlji gde je pesak taman kao bakar u sumrak, Matej je podigao hram Hristov na mestu gde je nekada bio idol veliki koliko dva čoveka.
Predanje kaže da su žreci tog idola bili ljuti jer su ljudi sve više prilazili svetitelju. Hteli su da pokažu silu svoga božanstva, pa pokušaše da prinese žrtvu i prizovu svoje moći. Ali baš u tom trenutku — idol se prepolovi sam od sebe, i pade na zemlju kao trula grančica.
Narod se uplaši, misleći da dolazi gnev, ali Matej podiže ruke i reče:
„Ne ruše se bogovi, nego senke. Gde je istina, tu nema straha.“
Od tog dana, u toj zemlji kažu da je sunce postalo svetlije, a ljudi su hram nazvali „Hramom svetlosti“.
Stradanje koje se pretvorilo u slavu
Carev naslednik, ljubomoran jer je sveta devica Ifigenija odbila njegovu ruku i zavetovala se Hristu, namisli da ubije Mateja. Prema legendi, posla stražare da ga uhvate u hramu.
Kada su ušli, hram je bio ispunjen neobičnom svetlošću. Matej je stajao mirno kao da sluša daleku nebesku muziku. Kada su ga dotakli, svetlost se raširila kao bela iskra, i stražari padoše na zemlju od straha.
Ali Matej reče:
„Neka bude kako Bog dopusti.“
I predade svoj život tiho, kao čovek koji zatvara knjigu koju je već pročitao do kraja.
Narodne priče kažu da se iste noći iz njegovog groba podigla tanka zlatna magla koja se videla čak do grada, i da je ostala da svetli tri dana i tri noći, štiteći narod od straha i bede.
Eho legende
Zato su stare bake govorile deci:
„Kad pogrešiš, seti se Mateja – on je ostavio sve kad je čuo istinu. Ako i ti čuješ dobar glas u srcu, pođi za njim.“
I još jednu priču su im šaputale:
„Kad pišeš nešto važno i srce ti je čisto, anđeo će ti držati ruku, kao što je držao Mateju.“
Tako je Sveti apostol Matej ostao u narodu kao zaštitnik pisane reči, pokajanja i istine koja se ne govori glasno — nego se živi.
