Pričala se u staroj Antiohiji jedna priča koju su prenosili iz kolena u koleno: da je Sveti Jovan Zlatoust još kao dečak imao reč koja nije bila obična, već od neba pozajmljena.
Kažu da je jedne večeri nad gradom pala teška oluja. Vetar je nosio crepove, a munje parale tamno nebo. U jednoj maloj ulici, usred bura i lomnjave, Jovan je stajao ispred kuće jedne sirote udovice čiji se krov urušavao. Žena je drhtala i plakala, a deca se skrivala u uglu kao uplašene ptice.
Jovan je podigao ruke ka nebu i rekao tiho, ali čvrsto:
„Gospode, smiri vetar da ova kuća ne padne, jer u njoj žive oni koji se nemaju kome drugom obratiti.“
I tada, vele, vetar je za tren utolio svoj bes. Munje su prestale da cepaju nebo, a oblaci se povukli kao vojska kada im zapovede. Oluja je stala — samo iznad te jedne kuće.
Ali to nije kraj.
Kad je sve prošlo, žena je prišla Jovanu i rekla:
„Sine, ko si ti? Kakve su ti to reči što ih i oblaci slušaju?“
Jovan je odgovorio:
„Ništa moje u njima nema. Ako je srce čisto, reč sama put ka nebu nađe.“
Od tog dana ljudi su šaputali da se nebo samo naginje kada Jovan govori — kao da je Gospod stavio ruku za uvo da ga bolje čuje.
ZLATNA PČELA IZ BOŽJE BAŠTE
Stara je priča da je Sveti Jovan Zlatoust dobio svoj nadimak ne zbog mnogih beseda, već zbog jednog čudesnog događaja iz mladosti.
Kada je učio retoriku, Jovan je često odlazio na polja izvan Antiohije da u tišini uči. Jednom je seo pod smokvu, otvorio svitke i počeo da čita. Tada mu je na usne sletela mala zlatna pčela — nikada ranije viđena u tim krajevima.
Pčela ga nije ubola, niti odletela. Samo je stajala na njegovim usnama, kao da nešto sluša. Jovan se nije pomerao. Kada je pčela konačno odletela, ostavila je za sobom osećaj topline, kao da mu je nešto darovala.
Učitelj Livanije, koji je sve to video iz daljine, rekao je svojim učenicima:
„Od ovoga će mladića reči teći kao med. Nije ovo pčela — ovo je znak s neba.“
I zaista, od tog dana Jovanove reči bile su meke, čiste, snažne. Kada bi govorio, ljudi su se osećali kao da se neka dobra sila spušta na njih. Od tada su u Antiohiji govorili:
„Jovan ima zlatna usta, a to mu je sama pčela s neba donela.“
Neki dodaju da je ta zlatna pčela bila anđeo u obliku pčele — da ispita da li su Jovanove misli čiste i smirene. Pošto je videla da jesu, ostavila mu je dar: reči koje leče.
