Vraćali smo se iz crkve kada potrčah preko Trga ali majka viknu:
„Miloše netrči preko stambola“ , ljutitim glasom majka me upozori.
Zaustavih se začuđeno.Odmahnuh rukama jer nevideh nikakvu opasnost oko sebe.Upitah majku;
„Majko, kakvog stambola?“
Ona zastade i prekrsti se,pa nastavi hodom do mene ,dok sam je u nekom strahu očekivao je blizu mene. Zagrli me i čučnu.
„Ovde nekada je stajala velika kapija koja je vodila u vanjski svet,a zvali su je Stambol jer je put od nje vodio do Istanbula. Mnogo krvi je ispred i na njoj poteklo da bi se preko nje trčalo. Ovde su oni kojih je bilo više ,ubijali one hrabrije.Ovde je i vojvoda Vasa Čarapić hteo da je više ni jedne srpske oči ne vide,pa je primio tane. Naš mudri knez , Mihailo je naredio da se uruši“.
„Majko, a zašto ga uruši kada je bio naš“,upita Miloš majku.
„Nije naše ono što je nevinom krvlju natopljeno. Nije naše ono što na sebi krvi i suza ima. Nije naše ono što nije praštalo ni nejač da pred kapijom ostavi svoje tragove. Naše je ono što je sagrađeno da puteve u sve smerove vodi. Naše je ono što tane neće pokušati da zaustavi već će rečima pokušati da prijateljstvo stvori.Naše je ono gde će tragovi nejači biti neprekidni.“
Zamisli se Miloš,pa zapita majku:
„A zar ne bi majko trebalo da je nešto napisano,kao na primer:
Ovde gde je bila Stambol kapija koja je samo ka jednom svetu vodila,
Tu je većina jače zarobila pa zidove njihovom krvlju obojila.
Tu je većina, nejačke suze osmesima u smrt ispratila.
Tu su žene na kolenima muževima mošti skupljale.
Svako ko prođe neka se za njih pomoli,
Svako ko prođe neka hodi kao po vodi“.
Ćutaše majka neko vreme,a onda Milošu teškim glasom reče:
„Jednog dana kada svoj šešir budeš imao ili uniformu nosio,a ti tada pred nekog kneza stani i sve mu to reci. Gledaj da u blizini bude i spomenik Zmaja sa Avale (Vase Čarapića) koji će gledati u ovaj Trg Pozorišta jer tane nije zastavilo ono što je želeo.“
Autor/foto: Aleksandar od Beograda
Bilo nekada u Beogradu: Mesne poklade
