U selu podno brda, gde se dim iz odžaka zimi diže pravo u nebo, govorilo se da Srpska Nova godina ne dolazi bučno, već tiho – kao gost koji proverava da li si ga zaslužio.
Te noći, između trinaestog i četrnaestog januara, sneg je uvek bio najbeli, a mesec najjasniji. Stariji su govorili da tada stara godina još stoji na pragu, a nova već ulazi u kuću, pa nije dobro galamiti ni svađati se, da se ne bi zbunile i zamenile mesta.
U svakoj kući ostavljala se čaša vode kraj prozora. „Da nova godina ima čime da se umije“, govorila je baka, dok je tiho nameštala ikonu i palila kandilo. Deca su morala ranije na spavanje, ali su uvek krišom gledala kroz prozor, nadajući se da će videti kako godina dolazi – kao mlada žena u belom, sa punim rukama dana koji tek dolaze.
Najvažnije je bilo ko će prvi ući u kuću. Taj polaznik nije nosio samo sreću, već i narav cele godine. Ako je bio veseo – godina će pevati. Ako je ćutljiv – biće teška, ali poštena. Zato su domaćini birali dobre ljude, one koji znaju da kažu „dobro jutro“ i kad je mrak.
Kad bi sat otkucao ponoć, nije se vikalo „Srećna Nova“, već se tiho govorilo:
„Kako u ovu noć, tako u celu godinu.“
Ujutru, kad svane Srpska Nova godina, sneg se ne čisti odmah. Kažu da pod njim leže želje koje još spavaju. Ako ih ne uznemiriš, probudiće se same – baš kad im dođe vreme.
I zato se veruje da je ova Nova godina istinitija od one prve: ne obećava mnogo, ali donosi ono što si zaslužio. Ako si bio dobar – biće blaga. Ako nisi – naučiće te pameti.
