Prođeš svaki dan Skadarlijskom kaldrmom ni u sto mi ne pogledaš.Kada htedoh nešto reći, ti mi već pobegneš.
Opet si prošla, a ja te upita da li si skoro vezla. Čudno me pogledaš. Svoj pogled ispod šešira sakriješ i nastaviš kadrmom hodati.
Čekao sam te pogledom i sledećeg dana, a kada si prošla pokazivao sam ti rukama da li vezeš. Ti se blago nasmeja i opet nastaviš dalje.
Posle trećeg dana prišla si mi za sto i pitala me šta mi to znači da li vezeš? Ponudio sam te da sedneš što si ti ljubazno prihvatila.
Pitaš me : „Zašto me pitaš da li vezem?“ Ja pišem pesme u kojima tvoje ime krijem ali tvoju lepotu otkrivam. Pišem pesme u kojima ne šetaš sama kaldrmom, već ti ruku mojom pokrivam.
Pišem pesmu u kojoj više nećeš biti tajna koju ljubomorno čuvam,
Pišem da si tajna koliko u tvome srcu za mene mesta ima.
Pitam da li vezeš, ali ne vez od konca utkan. Pitam da li vezeš moje srce uz tvoje da nas ne bude dvoje već jedno koje će iste snove sniti, i samo u jednim mislima se kriti.
Autor: Aleksandar od Beograda
