Ponekad, dok ležim uveče i vrtim dan unazad, pitam se: da je moj život film, koji bi to žanr bio?
Nekada sam bila ubeđena da je romantična komedija. Brzi dijalozi, slučajni susreti, velika osećanja i dramatična muzika u pozadini dok hodam ulicom zamišljena. Sve je imalo intenzitet. Svaka poruka je bila zaplet. Svaki odlazak – potencijalni kraj sveta. Živela sam kao da kamera stalno zumira moje reakcije.
Onda je došao period drame. One tihe, realistične. Bez previše muzike. Sa dugim scenama ćutanja i krupnim kadrovima razmišljanja. Film u kojem glavna junakinja mnogo uči, ali malo govori. To je bio onaj sporiji deo priče – ne baš komercijalan, ali važan za razvoj lika.
Bila je i faza trilera. Ne spolja, već iznutra. Preispitivanja. Strahovi. “Šta ako nikad ne uspem?” “Šta ako sam pogrešno skrenula?” Tada je radnja bila napeta, ali bez jasnog negativca. Shvatila sam da je ponekad antagonista – moj sopstveni pritisak.
A sada?
Sada mislim da je moj život neka čudna kombinacija indie filma i lagane drame o odrastanju. Nema velikih eksplozija. Nema dramatičnih odlazaka na aerodrom. Nema preterane romantike pod kišom. Ima jutarnje kafe u tišini. Ima malih pobeda koje niko ne vidi. Ima dana kada sam samo… stabilna.
I zanimljivo je – mir mi je nekada delovao kao dosadan žanr. Kao film bez radnje. A sada shvatam da je to možda najlepša faza. Film u kojem junakinja više ne mora da dokazuje da je jaka. Ne mora stalno da bude duhovita, hrabra ili slomljena. Može samo da bude.
Možda je ovo coming-of-age koji traje duže nego što sam očekivala. Možda je ovo poglavlje u kojem učim da ne mora svaka scena da bude spektakularna da bi bila važna.
Ako me sada pitaš koji je žanr — rekla bih: film o unutrašnjem miru. Onaj koji ne osvaja nagrade za dramu, ali ostavlja dug osećaj topline kada se završi.
I možda je poenta u tome da žanr nije fiksan. Menja se kako se mi menjamo. Nekada si romantična komedija. Nekada psihološki triler. Nekada dokumentarac o sopstvenom preživljavanju.
A nekada si samo ti — u kadru, bez maske, bez prevelikih obrta. I to je sasvim dovoljno dobra priča.
