U narodnom shvatanju, Božić nije bio samo dan u kalendaru, već trenutak kada se svet umiruje. Verovalo se da tada sve što živi zastane, da se kuće okrenu same sebi, a ljudi jedni drugima. Božić se nije dočekivao bučno; dočekivao se sabrano, sa osećajem da tog dana svaka radnja ima dublji trag.
Najvažnije verovanje bilo je da se na Božić ne započinje ništa loše, jer ono što tog dana nastane, prati čoveka kroz celu godinu. Zato se pazilo na misli, reči i postupke. Nije se svađalo, nije se govorilo grubo, a ako bi se i desila prepirka, prekidala se odmah, uz verovanje da se time „seče zlo u korenu“.
Božićno jutro nosilo je posebnu težinu. Prva izgovorena reč, prvi pogled ka ognjištu, prvi korak iz kuće – sve je imalo značenje. Verovalo se da se toga dana kuća ne napušta bez potrebe, jer Božić je praznik koji se čuva iznutra. Ako bi neko morao da izađe, pazilo se kako ide i kako se vraća, da sreća ne zaluta za njim.
Veliki značaj imalo je ognjište. Vatra se tog dana posmatrala kao čuvar doma i pamćenja porodice. Nije se gasila naglo, niti se preko nje preskakalo. Pucketanje vatre tumačilo se kao dobar znak, a miran plamen kao nagoveštaj tihe, ali stabilne godine. Verovalo se da vatra tog dana „vidi i pamti“.
Posebno mesto zauzimalo je verovanje u prvog gosta, onoga koji prvi pređe prag na Božić. Smatralo se da njegova narav, zdravlje i raspoloženje ostavljaju trag na kuću i ukućane. Zbog toga se pazilo ko dolazi prvi, ali se i svaki gost dočekivao sa poštovanjem, jer se verovalo da je Božić poslao baš njega.
U vezi s hranom, važilo je pravilo mere i zajedništva. Hleb se lomio, a ne sekao, jer se verovalo da se sečenjem može „preseći“ sreća. Trpeza je bila bogata, ali bez razmetanja. Hrana se nije bacala, niti se iznosila iz kuće, da blagostanje ne ode zajedno s njom.
Na Božić se nije radilo. Ne samo zbog praznika, već zbog verovanja da se tog dana rad pretvara u teret za celu godinu. Čak su se i kućni poslovi sveli na nužno, a vreme se provodilo u razgovoru, tišini i posmatranju znakova. Smatralo se da priroda tog dana govori više nego ljudi.
Vreme je, po narodnom verovanju, bilo naročito važno. Sunce, sneg, vetar – sve se posmatralo kao nagoveštaj godine koja dolazi. Sunčan Božić obećavao je rodnost, sneg zdravlje, a vetar promene. Ništa se nije uzimalo kao sigurno, ali se sve pamtilo.
Božić je, u narodnoj svesti, bio dan kada se ne traži više nego što je dato. Bio je to praznik smirenja, prihvatanja i nade da će red opstati ako se tog dana poštuje. Jer, kako se govorilo, ako se Božić sačuva u miru, mir će se čuvati i u kući.
