U vreme žestokih progona hrišćana pod carem Dioklecijanom, početkom IV veka, u jermenskom gradu Sevastiji zasijala je zajednička ispovednička svetlost petorice mučenika čija imena Crkva i danas pominje kao jedno: Evstratija, Aksentija, Evgenija, Mardarija i Oresta. Njihova slava nije u maču, već u postojanosti; ne u pobedi nad drugima, već u pobedi nad strahom.
Evstratije, ugledan građanin i učen čovek, bio je stub i rečnik vere. Kada je video mučenja hrišćana, nije ćutao — istupio je pred vlastima i javno ispovedio Hrista. Njegove reči, kažu žitija, bile su oštrije od okova.
Aksentije, sveštenik, svojim tihim ali nepokolebljivim ispovedanjem dao je svedočanstvo pastira koji ostaje uz stado i kad se pojave zveri.
Evgenije, vojnik, pokazao je da disciplina srca može biti veća od discipline stroja — odrekao se paganskih žrtava i prihvatio krst.
Mardarije, običan čovek, postao je neobičan po istrajnosti: podneo je dugotrajna i surova mučenja, a pred smrt izgovorio molitvu koja se i danas čita u pravoslavnom predanju.
Orest, najmlađi, vojnik, stradao je prikovan na užareno gvožđe, pokazavši da mladost nije prepreka za zrelost vere.
Svi su postradali različitim mukama, ali ih je povezala jedna odluka: da istina ne može biti predmet pregovora. Njihova zajednička uspomena u Crkvi nije slučajna — ona podseća da svedočenje nije solo čin, već sabor.
Narodna pobožnost i običaji
U narodu se ovaj dan doživljava kao vreme tihe, unutrašnje molitve. Veruje se da je dobro pročitati Mardarijevu molitvu za utehu u nevoljama i za ukrepljenje u iskušenjima. Stariji su govorili da „ko se na Evstratija ukrepi, taj zimu lakše nosi“ — ne kao vremensku, već kao životnu.
Sveti mučenici Evstratije, Aksentije, Evgenije, Mardarije i Orest ostaju kao merna jedinica vernosti: ne po tome koliko se glasno veruje, već koliko se daleko ide kada vera zatraži cenu.
(13. decembar / 26. decembar)
