I. SENKA PETROVIH STOPA
U Rimu, gradu koji je žuborio kao more i grmeo kao vulkan, živelo je vreme kad su se ljudi delili na one koji su se bojali svega i one koji su se bojali samo Boga. Kliment je pripadao ovim drugima.
Nije se znalo od čega je sačinjen njegov glas – od tišine ili od istine – ali ljudi su ga slušali. Njegova krotkost nije bila slabost nego snaga na koju se naslanjalo umorno rimsko hrišćansko zajedništvo.
A sve je počelo one večeri kada je prvi put stao pred apostola Petra. U polumraku katakombe izgledalo je kao da Petar oko glave nosi nevidljivi oreol svetucaće vatre, ali Kliment nije gledao čudo, već čoveka. Čoveka koji je poznavao Hrista.
I od te večeri, Kliment je hteo da upozna tog istog Hrista.
Ne rečima. Nego životom.
Pod Petrovim rukama učio je da je vera poput broda: ne plovi jer je od drveta, nego jer čovek u njega veruje.
Kad je apostol poginuo na obalama Tiberije, Rim je utonuo u tugu. Kliment je tada, gotovo bez glasa, izgovorio:
„Ako je Petar umro za Hrista, onda ja moram živeti za Njega.“
A Rim je šapnuo u tami: „Ti ćeš ga naslediti.“
II. GRAD KOJI SE GASE, A SRCE KOJE GORI
Bio je to Rim pod Trajanom – zlatan spolja, ogreban iznutra. Ulice su mirisale na tamjan i krv, na slavlje i na osudu. U takvom gradu Kliment je postao episkop.
Nije podizao svoj glas, ali su se zbog njega mnogi smirivali.
Nije rušio idole, ali su zbog njega mnogi prestajali da im veruju.
Nije držao sablju, ali su se pred njim lomile mnoge tvrdoglave duše.
Njegove poslanice kružile su carevinom kao nežna, ali nepokolebljiva istina:
„Gde je nesloga, tu nestaje čovek. Gde je ljubav, tu se rađa Bog.“
Trajan, međutim, nije voleo istine koje podsećaju ljude da nisu robovi.
Zato je Kliment osuđen – ne na smrt, već na nešto gore: da bude zaboravljen.
Prognali su ga na sam kraj sveta – u Herson, zemlju kamena, vetra i surovih radnika zavezanih za carevu volju.
III. KAMEN KOJI JE PROGOVORIO
U Hersonu su dani bili tvrđi od stene koju su osuđenici lomili. Žeđ je tukla čoveka pre čekića, a sunce peklo pre kazne. Kada je Kliment stigao, sve oči su bile isto pitanje:
„Ko si ti, i šta si kome skrivio?“
On se samo nasmešio, onim blagim, skoro nečujnim osmehom.
„Nisam ništa skrivio, ali nosim vodu.“
„Vodu?“ nasmejali su se ljudi, grubo kao što se smeje onaj ko više ne veruje ničemu.
Predanje kaže da se Kliment tada povukao iza jedne stene i kratko se pomolio. Nije se pričalo šta je rekao, ali je ostao trag – u njegovim očima zasijalo je nešto što kamen ne može da upije.
Dotakao je štapom stenu.
I stena je pukla.
Iz pukotine je potekla voda – čista, hladna, jasna kao jutarnja molitva. Osuđenici su pali na kolena, prvo od neverice, zatim od zahvalnosti.
„Ovo nije moje,“ rekao je Kliment. „Ovo je Božje. A Bog nikoga ne zaboravlja.“
Od tog dana, više niko u Hersonu nije bio žedan. Ni tela, ni duše.
I narod je počeo da se okuplja. Oko Klimenta su se dizale crkve od kamenja, ali i od ljudskih srca. Umesto jauka čuli su se psalmi. Umesto psovki – molitve.
Caru to nije moglo biti po volji.
IV. SIDRO KOJE TEŽI MANJE OD ISTINE
Kada su carevi ljudi stigli u Herson, svetlost oko Klimenta bila je veća nego ranije. Kao da se nebo pripremalo.
„Episkope,“ rekli su mu, „prekršio si zakon. Zavodiš osuđene, podižeš hramove, širiš veru. Car Trajan te je pozvao da žrtvuješ idolima. Spasi sebe.“
„Ne mogu da žrtvujem ono što nisam obožavao,“ odgovorio je tiho.
Tada su mu oko vrata stavili sidro – teško, gvozdeno, namerno preteško da bi ga more zauvek sakrilo.
Odveli su ga na obalu. More je bilo nemirno, sivo, kao da zna šta će uskoro primiti.
„Kliment,“ rekoše mu tamničari, „kaješ li se?“
„Kajao bih se jedino kada bih se odrekao Boga,“ odgovori.
I bacili su ga.
U trenutku kad je potonuo, talasi su stali. Vetar je utihnuo. Kao da je more nagnulo glavu.
V. PODVODNI HRAM
Ali Bog nije dozvolio da ga sakrije.
Sutra, a potom svake godine istog dana, more bi se povuklo – pred sobom ostavljajući otkrivenu crkvu, podvodni hram sazdan Božjim čudom. U njenom središtu nalazio se Klimentov kovčeg, spokojan, kao da samo spava.
Ljudi su dolazili, pešice kroz izloženo morsko dno, da se mole svetitelju koji je pao u dubinu, ali ustao u večnosti.
Neki su govorili da more tada miriše drugačije – ne na so, nego na tamjan.
Neki su tvrdili da vide blagu svetlost iznad vode.
A neki su samo ćutali, jer kad se čudo dogodi pred očima, reči izgube snagu.
VI. ONO ŠTO SIDRO NIJE USPLO
Sidro je odnelo telo. Ali nije odnelo ime.
Nije odnelo mir.
Nije odnelo ljubav koju je ostavio u Rim, u Hersonu, u srcima koje je povratio iz očaja.
Kliment je postao most među ljudima, blagost koja ne slabi i istina koja ne potone.
A negde, u dubinama Crnog mora, sidro i dalje leži – teže od gvožđa, lakše od slave.
Jer ništa ne može potopiti svetlost čoveka koji je živeo kao Petrov učenik, a umro kao Hristov svedok.
Aleksandar od Beograda
