Od ofanzive do defanzive. Od popularizacije do planirane integarcije. Od otvorenih vrata za članove do zatvorenih prozora za građane. Od prodaje iluzije do protesta građana poput poezije. Od praznog novčanika do „punog“ državnog bankomata.
Probudio se onaj najveći birački deo i to onaj koji ne izlazi na glasnje. Upravo onaj deo populacije koji svi priželjkuju da imaju u svojim redovima kada dođu izbori, a suprotna strana bi da ih ponovo vidi kako pričaju „Ma, svi su isti.“
Trenutna „igra“ koja svaku stranu prati kako bi napravila neku grešku i iskoristila u svoju korist se nastavlja. Ono što je greška onih koji su na vlasti što misle da postoji strana, a oni sa suportne strane to znaju da se ovde pitaju građani, kao i što bi trebalo da bude.
Pozivanje na dijalog ima više strana – samo zamajavanje i pokušaj da se zadrže sopstveni glasači koji se očigledno sklanjaju i odlivaju u građanski protest. Takođe, ukoliko neko i dođe na dijalog automatski gubi podršku građana i to je poznato. Svako zna da nema dijaloga ali ovde se pokušava dobiti na vremenu iz mnogo razloga, o čemu sam već pisao kada je politički krizni menadžment. U ovom slučaju vreme se koristi za zadržavanje biračkog tela koje se nije distanciralo, zadržavanje koalicionih partnera i učvršćivanje ili ti eventualna reorganizacija odbora u gradovima.
Primetno je da su se okrenuli sebi i pokušavaju da zakrpe svaku rupu, ali iz jedne ide još tri što dovoljno govori ka čemu sve vodi.
Stari narativi za koje su mislili da imaju dobar udeo u glasanju, sada je počeo da pokazuje svoje lice i da pokazuje da ne poznaju sopstveni narod. Takođe, o čemu sam već govorio i najavljivao do čega će doći.
A, kada je sve počelo to je lako – „Od kompletnih idiota“ kada je za glas naroda zatvoren prozor, a otvorena vrata za članove.
Autor: Aleksandar od Beograda
