Zadužbina Dimitrija Milojevića i žene mu Natalije Ratnim invalidima nalazi se u ulici Džordža Vašingtona u Beogradu. Zgrada je sagrađena 1924. godine kao zadužbina Dimitrija Milojevića i žene mu Natalije Ratnim invalidima. Rad Zadužbina je zvanično odobren 13. marta 1924. godine za dobrotvorne i prosvetne ciljeve, a rukovođenje je dato Udruženju ratnih invalida.
Zadužbina je dovođenja u pitanje zbog nestanka novac za šta su neki krivili Dimitrija Milojevića koji je novac namenjen za ratne invalide navodno trošio.
Samo godinu dana nakon osnivanja Državna Hipotekarna banka traži od Dimitrija Milojevića da isplati dugovanja, ali on to nije učinio pa je banka tražila založno pravo da imanje i zgradu da na prodaju. U međuvremenu dolazi do sporazuma između banke i zadužbine ili ti Odbora Udruženja ratnih invalida kojim bi se jedan deo prihoda izdvajao i davao banci na mesečnom nivou.
Nakon reagovanja Državne Hipotekarne banke u tadašnjoj javnosti i u novinama afera Zadužbina dolazi i do suda zbog duga. U tadašnjim novinama počela se spominjati navodna sumnjiva prošlost Dimitrija Milojevića, kao i njegova navodna „nedodirljivost“.
Počeli su medijski napadi na predsednika udruženja invalida 1928. godine, što su neki dovodili u vezu sa namerom Dimitrija Milojevića da preuzme rukovođenjem zadužbinom kada su iznete i neke optužbe. Navedeno je da je navodno Dimitrije Milojević pre rata bio na robiji zbog ubistva i da je iz rata doneo milione i ali bez tačnog navoda na koji način i da je počeo da zida zadužbinu ali da ostaje bez novca. Prema navodima, Državna Hipotekarna banka daje mu zajam ali posredstvom udruženja invalida koje mu takođe daje jedan deo novca kako bi kuću pretvorio u zadužbinu. Navodno on taj novac troši i zadužbinom rukovidi 14 meseci za koju dobija, na mesečnom nivou, određenu svotu novca zbog čega zadužbina zapada u dugove. Udruženje invalida počinje da rukovodi zadužbinom i daje zalog banci i garancije da će dugovi biti otplaćeni kako ne bi došlo do prodaje imovine ali i daje određena sredstva mesečno Dimitriju Milojeviću na osnovu izdržavanja.
U tadašnjim novinama citiran je navodna izjava nekog funkcionera da se u istoriji nije desilo da zadužbinar i navodni dobrotvor koji bi trebalo da daje novac dobija novac ili mu se daje na zajam.
Razni navodi u novinama počinju da se javljaju, pa da ni Udruženje invalida ne rukovodi zadužbinom već Zadužbinski odbor koji je preuzeo na sebe dugove i otplate banci i Dimitriju Milojeviću određen deo. Sve u svemu nastaje pravna zavrzlama koju je teško razmrsiti.
Iz nekih novinskih članaka dolazi se do toga da je Zadužbina zapala u dugove i da su neki videli Dimitrija Milojevića kao jednog od onih koji su iz rata došli bogati i zarađivali na borcima iz Prvog svetskog rata. Dimitrije Milojević očigledno nakon što je zadužbina zapala u dugove nije rukovodio istom ili bio njen dobrotvor već je za zgradu koju su koristili ratni invalidi dobijao određenu svotu novca.
Na koji način se sve završilo nije poznato.
