Mirosanda Satarić – Rosa bila je žrtva psihopate koga sistem nije video kao pretnju što je dovelo do brutalnog ubistva u Beogradu.
Milorad Gavrilović penzionisani milicioner proganjao, pretio, slao pisma Mirosandi Satarić od 1965. godine, pa do brutalnog ubistva.
Dana 22. juna 1968. oko 11.30 časova ubio ju je revolverom Milorad Gavrilović ( 48) penzioner na uglu Simine i Višnjićeve ulice u Beogradu. Prema očevicima, pre nego što je usmrtio Mirosandu Satarić bila je svađa i kada se pomislilo da će Gavrilović otići napravio je par koraka, a onda se okrenuo i isplaio osam hitaca u Mirosandu Satarić koja je za ruku držala svoju sedmogodišnju ćerku.
Ubica je počeo da beži Siminom ulicom, a građani su vikali da se uhvati ubica. Neki sugrađani su počeli da ga jure, i kada je video da će ga uhvatiti upao je u neku zgradu i sakrio se u podrumu. Građani su ga videli da ulazi u zgradu, pa su krenuli za njim. Uhvatili su ga i izveli iz zgrade i sačekali policiju.
Suđenje je počelo 29. janura 1969. godine. Na sudu je Gavrilović priznao da je pratio Mirosandu Satarić kao i da je bio ljubomoran. Takođe se hvalio kako je za vreme rata ubio između 500 i 1.000 ljudi. Mislio je da je zadužio narod i da je ubistvo koje je počinio njegovo pravo.
Na suđenju je muž pokojne Mirosande Satarić izjavio da je proganjanje i pretnje ubistvom počelo 1965. godine i da je išao u miliciju, tužilaštvo, sud ali da niko nije hteo da spreči ovo proganjanje koja je dovela do ubistva.
Osuđen je prvobitno 16.06.1969. godine streljanjem ali izmenjena je presuda na 20. godina zatvora jer je osuđeni „nastrana i primitivna ličnost“ što mu uzeto kao olakšavajuća okolnost. Ubicu je branio Filota Fila.
Međutim, prema priči nije kročio ni jedan dan u zatvor jer mu je sve oprošteno zbog „zasluga u ratu“.
„Žene, ljudi i deco, ovde je 22. juna 1968. godine revolverskim kuršumima izrešetano telo nedužne, čestite i dobre žene i majke, Mirosande Satarić, na očigled njene male ćerkice. Svoj mladi život žrtvovala je braneći svoju čast i poštenje. 8. mart 1970. godine. Obeležje se stavlja na inicijativu 48 radnih kolektiva grada Beograda“ napisano je na spome-tabli na uglu Simine i Višnjićeve ulice.
