U nekoliko meseci unazad se plasira kako su zaposleni u Srbiji slabo produktivni i da smo ispod proseka u odnosu na svet.
Kada se gleda sa visine to tako izgleda, ali ako smo čvrsto na zemlji kako to zaista izgleda? Ako pogledamo državnu administraciju možemo reći da je u pojedinim sektorima produktivnost porasla ali ne zbog samih zaposlenih već zbog digitalizovanja određenih sektora. Digitalizacija donosi i veće troškove i pored smanjenog broja zaposlenih. Tamo gde digitalizacija nije zaživela produktivnost je zaista na niskom nivou, ako se gleda uprošćeno.
Međutim, produktivnost je smanjena zbog manjka zaposlenih koji neće da rade na određenim radnim mestima gde im je plata na nivou medijalne zarade, a čak u nekim sektorima i ispod toga. Sva mesta u državnoj administraciji kada se objavi oglas, lako je pogledati, traže visoko obrazovane građane sa kvalifikacijama koje traže dodatna ulaganja ( državni ispiti, setifikati razni..) da bi radili na mestu gde im je zarade, kao što sam već spomenuo, na nivou ili ispod nivoa medijalne zarade. Za veće pozicije, gde je neka zarada blizu republičkog proseka, moguće je dobiti posao ali već se zna kako – partijska linija. Jedan zaposleni menja u proseku troje kolega koje nema, pa o produktivnosti po zaposlenom, ukoliko se strogo gleda opis radnog mesta, je manja ali ako se gleda realna slika, produktivnost po zaposlenom je na nivou iznad svakog proseka.
Popularan IT sektor, za koji kažu da nemaju zaposlene, ima u stvari i drugi problem o kojem niko ne govori. Poslodavci u IT sektoru kažu da nemaju zaposlene i pored povoljnih uslova ali se prećutkuje veoma bitan deo i to koga traže. Kada uđete u oglase za IT videćete da se traži iskustvo od minimum dve ili tri godine i visoko obrazovanje i odlično poznavanje engleskog i još mnogo toga. Znači da oni koji tek završe školu programiranja imaju šanse da steknu neko iskustvo jedino ako izabru da besplatno rade u nekim kompanijama nekoliko meseci. Znači svi budući programeri radije biraju da rade online samostalno ili da uzmu pasoš i da idu u neku kompaniju van zemlje gde će i biti plaćeni više, skoro i do tri puta više, i neće imati stroge kriterijume kao kod nas. Tako da jedan senior programer u suštini mora da menja u proseku dva do tri juniora programera. Produktivnost je u početku visoka ali pritisak zbog količine posla opada i produktivnost. Plata je ista.
Navešću i sledeći primer koji je blizak svakom građaninu. U bilo kom marketi može se videti da od dostupnih 4 ili pet kasa radi dva kasira. Manjak zaposlenih od tri kasira nadoknađuju dva kasira i njihova produktivnost nema nikakav uticaj na platu jer oni i dalje primaju medijalnu zaradu. Ono što je malo poznato je da jedan kasir pored rada na kasi trpi i još nekoliko dodatnih obaveza, a da ne navodim ostale zaposlene u maloprodaji koji su pod stalnim pritiskom, kako od same kompanije za koju rade tako i od potrošača koji nemaju razumevanja, i radije biraju neka druga zaposlenja. Realno gledano oni bi trebalo da imaju duplu zaradu ili bolju zaradu od trenutne.
Niske plate koje se realno ne povećavaju već godinama unazad, ili su povećane tek toliko da bi se reklo da je bilo povećanja, pojela je inflacija ili ti cene hrane i računa. Produkt ili proizvod, u ovom slučaju, da bi se prodavao mora da ima i svoje potrošače, a na potrošnju utiču zarade i tako u krug. U prodavnicu se danas ne ulazi bez minimum 2.000 dinara što je na mesečnom nivou 60.000 dinara samo za hranu, a gde su u tome sredstva za higijenu i sredstva za oblačenje. Povećane su cene struje, infostana, gasa što je dodatni trošak koji se samo gomila na već opterećene plate zaposlenih, a najavljena su i nova poskupljenja.
Produktivnost po zaposlenom iz ugla ekonomiste je jednostavan po grafikonu ali mora se realno sagledati kolika je zaista realna produktivnost.
Autor: Aleksandar od Beograda
