Svi se bune što nam komšije i sugrađani ćute. Pustite ih da ćute. I treba da ćute.
Cene su neke porasle skoro za 100 odsto, a oni ćute. Ruši se polako istorija, a oni ćute. Svađa se narod među sobom zbog crteža, a oni ćute. Neko pokušava da gasi „vatru“ skupoće i nezadovoljstva sa par novčanica, a oni ćute. I „treba“ da ćute jer upravo ta tišuna je uvek bila ponos naroda. Svaka ćutnja donosila je nešto novo. Kako je to moja baka znala da govori: „Narod na pijaci i u prodavnici ćuti, pa sam kupila malo više brašna, ulja i šećera.“
Na jednoj televiziji sve je idealno, a na drugoj ne valja ništa. Na jednoj svi radimo za minimalac, a na drugoj svi imamo prosečnu platu. Sve u svemu, narod je u sivoj zoni gde ničega nema. Nije najgore jer imamo za hleb, a nije ni nečija navodna sredina jer za uz hleb samo kada je plata.
Autor: Aleksandar od Beograda
