Pripadam onoj zaboravljenoj generaciji koja može reći, iz nekog mog ugla, da je diskriminisana na neki način. Nisam u pozitivnoj diskriminaciji među mladima, a nisam ni penzioner. Upravo ta generacija koja već sada sebe naziva „oni između.“ Generacija koja će pre dobiti otkaz jer je isplativije zaposliti mlađe, a i one koji su u penziji jer traže dinar više kako bi dali svojim unucima. Mi postajemo „izbrisana generacija.“
„Oni između“ koji podižu decu i koji se trude na ih usmere na pravi put, koji je u današnje vreme jako teško naći. Put kojim smo mi nekada hodali svodio se da nađeš posao, i ne pitajući za platu, i da doživiš romantičnu priču sa tvojom budućom damom. Sve te staze i putevi su danas zatrpani količinama. Količine koje sada kroje živote imaju samo jednu mernu jedinicu – pare.
Mi „izbrisani“ trebamo da nagovorimo našu decu da ostanu i da nije sve u količini ali uvek nas obore prostim pitanjima „Gde si danas?“ „Da li imaš pare do kraja meseca?“ Kako reći deci da se rad i iskustvo isplati kada i sam sebe vidiš kao Pantića iz „Tesne kože“ koji je mlađi referent u godinama kada bi trebao promeniti zvanje ali i primanja? Kako nešto reći ako „mlađi referent“ sutra dobije otkaz? Možeš samo pitati dete gde bi želeo da ideš i koliko košta karta? Shvataš tada da si se ti pomirio sa svojim životom još odavno da čak i političke rijalitije doživljavaš nešto kao normalno, a nije. Shvataš da tvoje pomirenje može uticati na dalji život tvoga deteta jer si mu upravo ti primer. Primer koji nije za prikazivanje kao onda u jednoj poznatoj reklami po gradovima gde traže nove radnike i obećavaju napredovanja, a na slici zaposleni koji radi već 10. godina na jednoj istoj poziciji.
Zaboravili su nas, a mi smo rešenje.