Postoji jedna rečenica koju čovek često čuje onda kada uradi nešto što smatra ispravnim.
„Ti si budala.“
Nekada se izgovori sa podsmehom, nekada sa žaljenjem, a nekada čak i iz neke vrste dobronamerne zabrinutosti. Kažu ti je kada vratiš ono što nije tvoje, kada odbiješ posao koji zahteva da pogaziš svoju reč, kada ne želiš da iskoristiš nekoga samo zato što ti se pružila prilika, kada ne pristaneš na ono čuveno opravdanje koje je postalo univerzalni alibi: „Svi to rade.“
I tu nastaje ona tiha borba koju niko ne vidi. Čovek ostane sam sa sobom i počne da se pita da li je možda zaista pogrešio. Da li su njegovi principi vredeli propuštene prilike. Da li je trebalo da zažmuri samo jednom. Da li je mogao da bude malo manje tvrdoglav, malo više praktičan, malo više kao svi ostali jer „to svi drugi rade“.
Svet ima svoje kriterijume.
Svet uglavnom nagrađuje one koji umeju da se snađu. One koji znaju kada treba da ćute, kada treba da se priklone i kada treba da iskoriste trenutak. Uspeh se često meri onim što se vidi: novcem, položajem, vezama, statusom. Malo ko pita kako je nešto stečeno. Važno je da postoji rezultat koji su merljivi u današnjem svetu.
U takvom svetu čovek koji zastane i kaže: „Ne mogu preko ovoga“ često izgleda kao neko ko ne razume pravila igre.
A možda ih razume bolje od svih.
Jer princip nije ono čega se držimo kada je lako. Tada principe imaju svi. Prava vrednost čoveka vidi se tek onda kada zbog svojih principa nešto izgubi.
Lako je biti pošten kada nemaš priliku da budeš nepošten. Lako je govoriti istinu kada te istina ništa ne košta. Lako je biti čovek kada ti to ne donosi nikakav problem.
Ali kada zbog poštenja izgubiš posao, kada zbog istine izgubiš prijatelje, kada zbog svojih uverenja ostaneš bez prilike koja ti je bila važna — tada se vidi da li su principi bili stvarni ili samo lepa rečenica.
A cena takvog života često nije samo materijalna.
Najveća cena je usamljenost.
O tome se najmanje govori. Kada se kasnije pišu biografije velikih ljudi, pamte se njihove pobede, priznanja i dela. Retko ko piše o večerima kada su bili sami. O trenucima kada su gledali kako drugi napreduju jer su prihvatili kompromise koje oni nisu mogli. O osećaju da možda svet ide napred, a oni ostaju na mestu.
Ljudi koji žive po svojim pravilima često postanu povučeni. Ne zato što ne vole ljude, već zato što vremenom shvate da ne mogu sa svakim da dele ono što im je najvažnije.
Krug ljudi se smanjuje. Neki razgovori prestaju. Neka prijateljstva se ugase. Ne zato što su ti ljudi loši, nego zato što čovek koji ne pristaje na sve postaje neprijatno ogledalo.
A ljudi uglavnom ne vole ogledala.
Lakše je reći: „On je čudan.“ Lakše je reći: „On ne zna da se snađe.“ Lakše je reći: „On je budala.“
Mnogo je teže zapitati se da li možda taj čovek podseća na nešto što smo mi sami negde izgubili.
Branislav Nušić je u svom delu „Svet“ upravo razumeo tu ljudsku potrebu da se čovek meri kroz tuđe oči. Svet ima svoje pozornice, svoje uloge i svoje kriterijume. Nije uvek najvažnije ko si, već kako izgledaš pred drugima. Nije uvek najvažnije šta nosiš u sebi, već kakav utisak ostavljaš.
I zato ljudi koji odbiju da igraju po tim pravilima često ostanu neshvaćeni.
Istorija je puna takvih ljudi.
Milunka Savić je dala ono najvrednije što je imala za svoju zemlju, a ipak je život završila skromno i daleko od pažnje koju je zaslužila. Njen put nije bio put čoveka koji je nije umeo da naplati sopstvenu veličinu, ali jeste put čoveka koji nije izgubio sebe.
Nikola Tesla mogao je da izabere lakši i bogatiji život, ali neki ljudi jednostavno ne mere sve kroz ono što mogu da dobiju. Postoje stvari koje nisu spremni da prodaju.
I nisu takvi ljudi samo oni čija su imena ostala u knjigama.
To su i oni nepoznati ljudi koje srećemo svakog dana.
Nastavnik koji nije prodao ocenu.
Lekar koji nije tražio ono što mu ne pripada.
Radnik koji nije ukrao iako je znao da verovatno nikada neće biti otkriven.
Čovek koji je mogao da okrene glavu, ali nije.
Takvi ljudi možda neće uvek imati najviše. Možda neće biti najglasniji. Možda neće biti najuspešniji prema pravilima sveta.
Ali postoji nešto što imaju.
Trenutak kada ostanu sami sa sobom i znaju da nisu izdali ono što jesu.
Jer čovek može izgubiti novac, položaj, prilike i priznanja.
Ali najteže je izgubiti samog sebe.
Možda je zato najveća ironija našeg vremena to što se reč „budala“ često koristi za ljude koji još uvek znaju razliku između onoga što ima cenu i onoga što ima vrednost.
Zato, kada ti neko kaže:
„Ti si budala.“
Nemoj odmah da se uvrediš.
Možda ti nije rekao da ne vrediš.
Možda ti je, a da toga nije ni svestan, rekao da još uvek imaš nešto što se danas najteže čuva.
Granica preko koje ne prelaziš.
Ono poslednje što ostane kada čoveku oduzmu sve drugo.
Karakter.
Foto: Ilustracija/ pixabay
