Beogradska priča : Poslednji od svoga imena

Ima dana kada se setim priča o mojim precima koje su mi pričali babe i dede i uvek sam se pitao da li sam ih ,poslednji ja,učinio ponosnim bez obzira što u životu nisam učinio ništa toliko veliko što bi se u knjige upisalo. Ni njihove priče nisu u knjigama zapisani ali su učinili toliko hrabrih stvari da sam ja uvek misilio, i mislim, da nisam dostojan da budem poslednji koji će nositi njihovo prezime.

Imao sam svojih hrabrih ali i slabih trenutaka ,nekih pogrešnih i nekih pravih. Samo sam čovek sa svojim manama i vrlinama kao i većina a oni kojih se sećam imali su svojih trenutaka koji bi trebalo biti upisani u istoriju a nikada neće jer su smatrali da njihova dela nisu velika.

Moj deda nije smatrao da je velika stvar čuvati Tita za vreme rata i da nije velika stvar reći mu „Ne“ . Kada su se svi povlačili on nije hteo ostao je da brani koliko može položaj i nije hteo poći sa Titom već mu je rekao „Ne“ i da će ostati tu. Nije poginuo, bio je ozbiljno ranjen pa je povredu vukao bolno do kraja života, i stigao je da mi ispriča priče o nekadašnjem svetskom lideru i jugoslovenskom lideru koje je sam doživeo. U mojim očima je veliki i ako ni jedna knjiga nespominje njegovo ime.

Ni njeno ime nećete pročitati  a bila je moja baba kroz čije ruke je prošlo na hiljade ranjenih za vreme Drugog svetsko rata. Tako je i upoznala moga dedu. Ni za ime njenog brata neće te pročitati a on kada još ni punoletan nije bio ispod tenka je skočio sa bombom u rukama kako bi zaštitio svoje selo. Prezimena svih pre njih nećete nigde pročitati a bili su veliki ljudi koji u mojim sećanjima, po pričama, žive.

Drugi deda je bio priča beogradskog asfalta i jedna od beogradskih urbanih legendi koja se prepričavala centrom grada tokom njegovog života. Tokom okupiranog Beograda dvoje vojnika nemačke vojske maltretirali su u pred večernjim satima majku i dete,u jednoj ulici ( poznatoj autoru). Naišao je moj deda i obojcu ih savladao i  pogubio ih tiho. Da nebi došlo do racije, i poznate egzekcije nemaca 1:100 za nemačkog vojnika, zakopao ih je u dvorištu jedne zgrade ( navodna zgrada poznata autoru) u samom centru grada. Ovo je beogradska urbana legenda koja me je dugo pratila a moj deda nikada nije hteo da je potvrdi da li je istinita. Kada god ga je neko pitao za to on bi odmahivao i nikada nije potvrdio priču. Moja baba je pričala da su svakog meseca dolazile majka i ćerka i donosile mu nešto što je on stavljao u svoj džep. Na pitanja od moje babe ko su one i šta mu daju? Nikada nije rekao ali sam ja saznao i za sada neka ostane tako.

Nadam se da ću jednoga dana njihove priče stići da ispričam, a ako i ne, nije bitno. Živeli su povučeno sa velikim delima,bar u mojim očima,i svojim tajnama i tako i otišli.

Shvatio sam vremenom da istorija nije samo u knjigama već i u nama, svedocima naših predaka , a ja sam poslednji od moga imena.

Foto/autor: A.M

Next Post

Veliki pad Bitcoina

Суб мај 12 , 2018
Bitcoin je ne tako davno bio nadomak 10.000 dolara a sadašnja vrednost je 8.390,59 dolara ,u trenutku pisanja. Slabo trgovanje ovom kriptovalutom se može objasniti na mnogo načina od raznih istraga, stvaranja navodnih novih kriptovaluti koje se spremaju,do mogućeg skoka vrednosti pa se ova kriptovaluta „čuva“. Kako će se zaista […]