Beogradska priča : Poslednji od svoga imena

Ima dana kada se setim priča o mojim precima koje su mi pričali babe i dede i uvek sam se pitao da li sam ih ,poslednji ja,učinio ponosnim bez obzira što u životu nisam učinio ništa toliko veliko što bi se u knjige upisalo. Ni njihove priče nisu u knjigama zapisani ali su učinili toliko hrabrih stvari da sam ja uvek misilio, i mislim, da nisam dostojan da budem poslednji koji će nositi njihovo prezime.

Imao sam svojih hrabrih ali i slabih trenutaka ,nekih pogrešnih i nekih pravih. Samo sam čovek sa svojim manama i vrlinama kao i većina a oni kojih se sećam imali su svojih trenutaka koji bi trebalo biti upisani u istoriju a nikada neće jer su smatrali da njihova dela nisu velika.

Moj deda nije smatrao da je velika stvar čuvati Tita za vreme rata i da nije velika stvar reći mu „Ne“ . Kada su se svi povlačili on nije hteo ostao je da brani koliko može položaj i nije hteo poći sa Titom već mu je rekao „Ne“ i da će ostati tu. Nije poginuo, bio je ozbiljno ranjen pa je povredu vukao bolno do kraja života, i stigao je da mi ispriča priče o nekadašnjem svetskom lideru i jugoslovenskom lideru koje je sam doživeo. U mojim očima je veliki i ako ni jedna knjiga nespominje njegovo ime.

Ni njeno ime nećete pročitati  a bila je moja baba kroz čije ruke je prošlo na hiljade ranjenih za vreme Drugog svetsko rata. Tako je i upoznala moga dedu. Ni za ime njenog brata neće te pročitati a on kada još ni punoletan nije bio ispod tenka je skočio sa bombom u rukama kako bi zaštitio svoje selo. Prezimena svih pre njih nećete nigde pročitati a bili su veliki ljudi koji u mojim sećanjima, po pričama, žive.

Drugi deda je bio priča beogradskog asfalta i jedna od beogradskih urbanih legendi koja se prepričavala centrom grada tokom njegovog života. Tokom okupiranog Beograda dvoje vojnika nemačke vojske maltretirali su u pred večernjim satima majku i dete,u jednoj ulici ( poznatoj autoru). Naišao je moj deda i obojcu ih savladao i  pogubio ih tiho. Da nebi došlo do racije, i poznate egzekcije nemaca 1:100 za nemačkog vojnika, zakopao ih je u dvorištu jedne zgrade ( navodna zgrada poznata autoru) u samom centru grada. Ovo je beogradska urbana legenda koja me je dugo pratila a moj deda nikada nije hteo da je potvrdi da li je istinita. Kada god ga je neko pitao za to on bi odmahivao i nikada nije potvrdio priču. Moja baba je pričala da su svakog meseca dolazile majka i ćerka i donosile mu nešto što je on stavljao u svoj džep. Na pitanja od moje babe ko su one i šta mu daju? Nikada nije rekao ali sam ja saznao i za sada neka ostane tako.

Nadam se da ću jednoga dana njihove priče stići da ispričam, a ako i ne, nije bitno. Živeli su povučeno sa velikim delima,bar u mojim očima,i svojim tajnama i tako i otišli.

Shvatio sam vremenom da istorija nije samo u knjigama već i u nama, svedocima naših predaka , a ja sam poslednji od moga imena.

Foto/autor: A.M

Related posts