„Pet dobrih careva“ podrazumeva period najveće moći i razvoja Rimskog carstva, kada su vladali carevi: Nerva 96 – 98, Trajan 98 -117, Hadrijan 117-138, Antonin Pije 138 -161, i Marko Aurelije 161 – 180. godine.
U ovom periodu careve su se držali slova zakona i sarađivali sa senatom, nasleđivali su ih najsposobniji ljudi u carstvu. Prvi prirodni sin koji je prekinuo ovaj niz bio je sin Marka Aurelija Komod.
Prvih pet od šest naslednika u okviru ove dinastije bilo je značajno po tome što vladajući car nije imao muškog naslednika i morao je da usvoji kandidata po svom izboru da bude njegov naslednik. Prema rimskom pravu, usvojenjem je uspostavljena pravno jaka veza kao i srodstvo.
