Nestali su kažu boemi jer ni pesama za beogradske dame više nema. Možda boema ima ali ni jedna dama još kod njih nije probudila neke reči za pesme. Prazne salvete bez stihova, prazne čaše bez bola, samo jedno piće a onda nazad do kola je ono što sada vide konobari iz Skadarlije.
Priča novih navodno nema, a stare se ponavljaju u nadi da će inspirisati nove.
Beogradski boem novu je napisao:
Prođeš svaki dan Skadarlijskom kaldrmom ni u sto mi nepogledaš.Kada htedoh nešto reći ti mi već nestade među hiljade cveća koji prekrivaše zidove kuća starih.
Opet si prošla, a ja te upita da li si skoro vezla neki vez. Čudno me pogledaš. Svoj pogled ispod šešira sakriješ i nastaviš kadrmom hodati i opet se izgubiš među hiljade cveća.
Čekao sam te pogledom i sledećeg dana, a kada si prošla, pokazivao sam ti rukama da li vezeš. Ti se blago nasmeja i opet nastaviš dalje.
Posle trećeg dana prišla si mi za sto i pitala me šta mi to znači da li vezeš? Ponudio sam te da sedneš što si ti ljubazno prihvatila.
„Pitaš me zašto te pitam dali vezeš?“ Ja pišem pesme u kojima tvoje ime krijem ali tvoju lepotu otkrivam. Pišem pesme u kojima nešetaš sama kaldrmom već ti ja ruku mojom pokrivam.
Pišem pesmu u kojoj više nećeš biti tajna koju ljubomorno čuvam,
Pišem da si tajna koliko u tvome srcu za mene mesta ima.
Pitam da li vezeš ali ne vez od konca utkan. Pitam da li vezeš moje srce uz tvoje gde nije dvoje već jedno koje će iste snove sniti,i samo se u jednim mislima se kriti.
Autor: Aleksandar od Beograda
