Prestonica je trebala da dobije novu vlast, a ispuštena šansa neće se skoro ponoviti. Lepo je bilo verovati da će se makar nešto sačuvati u Beogradu.
Nije ovo gubitak opozicije već gubitak svih građana za ono što sledi, a što će svi kritikovati nakon 2. juna. Krivac? Pa, opozicija i to svi zajedno koji nisu mogli da prevagnu na jednu ili drugu stranu. Lično više sam za ne izlazak dok se makar neki uslovi ne ispune. Pored svih dešavanja nakon izbornih lista sada sam siguran u svoju odluku. Pogotovo što „iznenada“ su neki dobili i termine na televizijama gde opozicija nije imala pristup.
Beograd je grad u kome se sve zna i kada usta ćute.
Ako smo realni, idealnih uslova nikada neće biti ali od sto rupa moguće je zapušiti makar pola. Ovako izalazak na isto je ravno političkom samoubistvu. Očekivao sam od iskusne stranke da će se povući jer nije teško videti kuda sve ovo vodi i ko to vodi.
Ljudi iz mog okruženja su ljuti na opoziciju, i ako neki govore o apatiji, da čak i izlazak pokreta nije nešto što bi ublažilo ljutnju, Neki čak govore i o inatu da će izaći ali glasati za vlast. Ljutnja, što izjave onih koji idu na izbore se pretvorila u ono da makar dobijemo neku opštinu. Ljutnja, zakon je važio od ponedeljka tj. nije važio za nas već za neke građane. Ljutnja na ishod koji svi znamo, a koji će nakon izbora gledati da opravdaju ne opravdano. Energija koju su imali je nestala i zaključala se ponovo u četiri zida što nije smelo da se dogodi.
Sve teme o Beogradu koje trebaju da budu deo kampanje su nestale jer ih dočekuju teme o uslovima i razlazu opozicije. Oni koji i pokušaju nešto da kažu očigledno je da malo znaju jer Beograd nije od Kalemegdana do Terazija, a ni od Terazija do Autokomande.
Trebalo je krenuti sa verom i energijom koja bi dobila i pre izbora. Ovako se izgubila i vera i energija koju će biti teško vratiti.
Autor: Aleksandar od Beograda
