Oni su bili deca koja su dobila zlatne epolete da bi postali odrasli ljudi . „Đački odred“ , kako su ih još zvali, bili su budućnost zemlje, a budućnost je prerano došla i poslala ih te 1914. godine da budu hrabrost i odvažnost koja je u tom trenutku možda nedostajala pored municije u srpskim redovima.
Iz đake i studentske klupe, posle samo dva meseca obuke , držali su u rukama puške ,a u grudima veliko srce koje je trebalo komandovati borcima koji su u njima videli svoju decu ili su im i bila deca. Zlatne kaplarske epolete koje su ih trebale deliti od običnih vojnika,sijale su ali ne toliko koliko ,mladost njihova.
Kolone đaka i studenta iz Beograda krenuli su ka Skoplju. Majke i sestre su suzama i cvećem prekrivale njihove puteve, neke i vodu prosipale, a oni ponosni dečaci koji su već u sebi videli muškarce krenuli su da se vide sa svojim očevima.
Zapevaše svi u glas, a među njima i najmlađi Đurađ koji se trudi da u nekoliko minuta poraste skačući dok korača sa ostalima. Skače Đurađ i traži pogledom svoje najbliže da ga vide. Na njega u nekom momentu skoči devojčurak:
„Nemoj bato da uniformu tamo ostaviš. Donesi je kući jer ja je sama neću znati čistiti.“
Đurađ je odmaknu od sebe sav odvažan kao da se već odavno skućio i da su mu brci odavno nikli.
„Ma, ču?! Uniformu da ostavim?! Idem samo na kratko da vidim šta nam rade komšije, a i da nađem Milunka pa da je vratim za Beograd. Nego , ’ajde ti sejo pozdravljaj i ostale vojnike. Neki od njih nemaju ni matere, ni seje koja će ih pozdravljati. Samo nemoj vojniku suze poklanjati ,već mu cveće zadeni.“
Stigoše na front iz svih krajeva Srbije đaci i studenti, a pred njih stade general Živojin Mišić. Pogleda ih i …
„Trebao bih vas nazvati deco, ali vi već puške u rukama imate. Trebao bih vam pozvati očeve, ali vi kao da već očevi jeste. Vojnik je lako biti ali Srbin… Vojnik je onaj u rovu, a kada zatreba, na poljani ,kada neprijatelj sa bajonetima krene tada Srbin se vidi ko je. Kod mene su svi Srbi i ja vojnike nemam. Ovde Srbi brane Srbiju. Ovde očevi, a i majke, brane svoju nejač i krov koji samo oni u daljini prepoznaju koji su oni gradili, a koji oni hoće da poruše i da nejač nauče da zaborave očeve i majke.“
Korača đeneral, gledajući u čizme koje mu postaju sve teže od blata i snega koji se na čizme lepi. Udari čizmu jednu od drugu nekoliko puta, pa opet reče:
„Zovu vas Đački vod. U rukama vašim ne vidim knjige već puške i bajonete. Na vašim ramenima ne vidim torbe već epolete.
SRBI! KADA BUDETE NA POLJE KROČILI NE PLAŠITE SE SMRTI VEĆ BUDUĆNOSTI KOJU NEPRIJATELJ HOĆE DA NAM STVORI. ZATO KADA NA NEPRIJATELJU JOŠ NI STRAH U OČIMA NISTE VIDELI VIKNITE DA ZNAJU KO PRED NJIMA STOJI. VIKNITE ONO ĆEMU ĆE SE BUDUĆNOST SRBIJE PONOSITI A NEPRIJATELJ BOJATI. VIKNITE 1300.“
Izlete iz stroja mali Đurađ i ispred voda stane i vikne: „KAPLARI!“
U isti glas svi iz voda viknuše: „1300!“
Malo njih se kućama vratilo. Svoje živote ostavili su na Kolubari, grčkim ostrvima i Albaniji. Oni koji su preživeli uvek su ponosno isticali da su JEDAN OD 1300.
Autor: Aleksandar od Beograda ( likovi,događaj i govor su radi dramatizacije slobodna volja autora. U znak sećanja na 1300 kaplara.)
