Ustala sam danas rano da pokucam na vrata domaćinske kuće i donesem radosne vesti. Domaćin me očekuje jer već će dve godine kako mu donosim radosne vesti , a kako on kaže , i sreću u kuću.
Čeka on da mu sin na noge stane pa da sa njim i po badnjak može kretati , a ne samnom devojčurkom o kuhinji zboriti. Nisam ni ja za te teme ali bolje i nešto zboriti nego ćutati kao da nismo jedno drugom dragi.
Već dok hodam stazom koja me do domaćinske kući vodi, vidi se dim i kako neko kroz prozor gleda. Skrivala sam se u gustoj šumi od drugih domaćina kako bi u kući, meni dragoj, prve vesti zborila, a i od vukova koji mogu miris moj osetiti ili pogače što je u torbi nosim.
Pokucah na domaćinsku kuću a domaćin me upita:
“Ko nam u ovo jutro dolazi? Da li od vukova da se sakriješ ili da nam dom srećom pokriješ?”
“Dobro jutro dobri domaćini. Donosim vam pogaču i vino slatko a i velike vesti koje sada želi čuti svako”- svake godine uvek smislim neke nove reči da domaćin oseti radost što mu dolazim.
“Uđi i hvala ti što pogaču mi unosiš, da uvek budemo siti. Hvala ti što vino nam unosiš da uvek budemo zdravi. Hvala ti što žito iz rukava pokriva stope i moju zemlju čini bogatom. Ugrej se i pre zalogaji nešto pa nam reci kakve srećne vesti nosiš nama prva” – reče domaćin.
“Domaćine dragi , Hristos se rodi!”
“Vaistinu se rodi!”- srećan domaćin dade mi sesti i pred mene bogatu trpezu otkri. Male poklončiće mi u torbu stavi, jer se su na Božić svi sretni i poželela bi svi da budu zdravi.
Autor: Aleksandar od Beograda
